Билећка трилогија: Пупавац
-
По небу облаци праве разноврсне фигуре, мијешају се, једне рађају друге, мијењају се слике у разним тоновима, од најтамније модрољубичасте до засљепљујуће златносвијетле. Видим брадате старце, рибе, осјећам свјежину кише која се наговјештава.
Нема љепшег мириса од ливадског и шумског у вријеме кише, када и прашина одише миомирисом и тада oбично најављује прве капи. Лежим на жедној трави. Сијено већ одавно у пластовима. Спокојно се ослушкује далека грмљавина. Само што није. Недалеко у гају оглашава се пупавац. Чује се све ближе, а сојка крештањем нервозно расправља с комшиницом.
– Док гледам у небеске фигуре, оне се све брже мотају небом, а пупавац долети на грабову грану, метар-два од мене. Пупуће прекрасни пупавац врзмајући се око мене, знајући, ваљда, да и ја уживам у његовој пјесми. Надјачава сојку, као да му је нешто посебно до тога стало, а она и не зна ништа друго него да се дерачи ко да је полуђела – прича Марко, и настави: – Чујем зову ме. Одазвах се: Ооој! Који вам је ђаво, што ми кварите дан?!
– Тражи те неки чојек!
– Ђе сад, узма га знала.
– Носи неко писмо!
– Узми га, саћу ја!
– Каже да мораш ти!
– Добро, долазим!
Осјећам да доље спрам Тухора у Билећком пољу мој кум гледа у небо и говори како је свакој будали лако дозвати кишу о Пробреженију.
Чојек бијаше курир, донесе писмо, ваљало се јавити у Централу. Не дадоше ми ни по дана да одморим. Немадох чиме него возом, наравно службеним колима. Опет иста прича: станица, рика волова у Кривачи, Златиште, Косјерево, Добрићево, Попово поље, никад у срећу, Мостар, Брадина, Сарајево, Централа усред Титове, само мало бочно.
– Здраво, другови!
– Здраво, друже! – све по обичају, прича одмах крену, све је спремно, операција испланирана, свак зна шта му је чинити. Мене западе фото-апарат „лајка“, Цајсова оптика, познајем је, њоме сам у строгој илегали послије рата снимао другове комунисте за евиденцију и књижице.
Моје је да непримјетно пратим једну особу, дали су ми њену фотографију, а задатак ми је био да је на сваком могућем мјесту снимам, а посебно да фатам њено друштво. И то је све.
Данима крстарим Титовом, ЈНА, Добровољачком, Обалом, мотам се по Башчаршији, око Маркала, Позоришта, око кина, али особе ни за лијека. Кажем то мајору, а он вели: Само настави, ту је она, само се мимоилазите. Знао сам да Удба на сваки задатак шаље по тројицу, прате један другога, а да не знају зашто. То знају они што мисле. За трећега никад не знају. Мене су истјерали из партијске школе јер сам био природно глуп и сада ми дају лакше задатке, што ми потпуно одговара.
Таман што сам крено у Градску на кафу, кад она. Сама. Чека трамвај. Таман, и ја ћу.
На Мариндвору гужва, умаче ми. Изађох и ја, али џаба. Хити-ђити, ниђе је. Је ли осјетила да је пратим па умакла? Не знам, али сам закључио да ту треба да дежурам. Ходам до Земаљског музеја, фол нешто сликавам, затим до хотела „Загреб“, па до цркве. Управо намјестио да заозбиље сликам цркву, а она се појави на вратима. Ето, прво па мушко. Шта ли је радила у цркви?
Наставиће се.