• Сјећајући се многих доживљаја који су обиљежили моје дјетињство и младост не могу а да не поменем двојицу другова с којима сам проводио те дане јер су за разлику од већине нас њих двојица имали посебних склоности, један према музици, а други према пјевању.

И док су пјевача почели да вуку да им пјева по разним свечаним приликама, дотле је музичар овладао тамбурицом па је истовремено почео да показује свој таленат и на другим музичким иструментима; хармоници, гитари, приму, бубњевима, тако да је након двије године основао и оркестар и многе упутио у тајне музичких инструмената. Пролазили су мјесеци и године, а њих двојица све су више напредовали.

Затим су након извјесног времена напустили Билећу. Један је отишао у Мостар, а други у Славонски Брод. Обојица су у међувремену завршили гимназију и поново се срели у Сарајеву гдје су уписали факултет. Нова средина била је велики изазов за њихов раскошни таленат. Иако су се добро познавали и дружили, ипак су понекад зазирали један од другог. Међутим, никад нико није примијетио да су један другом рекли ружну ријеч или упутили непријатан поглед.

А онда је дошла заједничка турнеја сарајевског Академског друштва и пјевача Радио Сарајева у којој су се обојица нашла на Раставишчу у Љубљани. У моменту наступа пјевача, који је већ тада био увелико популаран, у препуној дворани, случајно или не, оркестар је кренуо с погрешном интонацијом па је пјесму почео да пјева као глисандо, попут сирене. Чим је пјевач то осјетио, брзо се закашљао и напустио позорницу како би спасио што се спасити могло.

Међутим, на инсистирање публике поново се појавио и отпјевао своју познату пјесму.

„Дјевојка соколу..“Очајан и изнервиран мислио је да му је музичар намјестио ову подвалу па је смишљао како да му се освети. На повратку из Љубљане у Загребу су требали пресјести у воз за Сарајево па су се нашли на четвртом перону гдје се обично формира композиција.

Успјела подвала

У том моменту пјевач је замолио музичара да му причува два мања кофера док се информише о поласку воза.

„Чекајући га“, прича музичар, „запрепастих се кад га угледах како ми маше из воза који је кренуо с петог перона.

Изненађен, не слутећи ни о чему, сконтах ипак да ме преварио. Док сам размишљао шта да урадим с коферима, одједном се испред мене створише двојица милиционара и жена сва уплакана упирући прстом у кофере говрећи да су њени. Тек сам тад схватио да ме пјевач насамарио, међутим – касно. Уведоше ме с том женом у њихове станичне просторије. Она отвори кофере. Срећом ништа не фали.

Ја је питам ко је био тај коме је дала кофере на чување. Она кроз плач одговори да се сам понудио и да га не може описати. Али је нагласила да ја нисам тај. Тада насташе друге муке. Почеше ме испитивати. Кажем им да сам члан Академског друштва из Сарајева и да сам изостао иза воза па ми је пјевач из овог ансамбла подвалио ова два кофера да би ми се осветио за кикс који је направио на концерту у Љубљани.

Међутим, милиција никако да повјерује. Кажем им да позову станицу милиције у Новској и провјере да ли се у возу налази тај пјевач. Некако се одобровољише и ступише у контакт с дежурним милиционарем и након дугог чекања добише потврдан одговор. Тек тада су ме пустили.

Одмах сам ангажовао такси како бих до Бање Луке стигао прије воза и осветио се за подвалу. И таман што сам ушао у воз припремајући се да му поштено вратим, рекоше ми да ме предухитрио. Изашао је у Окучанима и продужио у Славонски Брод. Дуго је избјегавао да се сретнемо, али ја му нисам то заборавио. Због тога је пропустио многе турнеје овог ансамбла.