• Породица Бердовић се у Дубровник доселила после Херцеговачког устанка.

Јово Бердовић (1858–1940) Фотограф А. Хубер, Беч, око 1900. (Слика лијево) Петар Бердовић (1871–1951) Фотографија Cottage Gallery, Anaconda, Монтана, СА Д, око 1900. Обје фотографије су из приватне збирке Ивана Виђена)

Њен први члан био је трговац Јово Бердовић (Врпоље, 1858–Дубровник, 1940), који је 1875. дошао из села Врпоља крај Требиња и настанио се у Дубровнику. Радио је као помоћник у трговинама, да би касније започео сопствени посао. У трговини која се налазила у улици Лучарици, крај Цркве Св. Влаха, трговао је на велико и на мало мануфактурном робом, свим врстама одевних предмета и тканинама.

Његов братанац Обрад Бердовић, који је био помоћник у његовој трговини, овако га је описао: Стриц Јован је на изглед био: висок, мршав, црне косе и бркова, дугих – ријетких. Бијело дуго безбојно лице; а очи црне. Увијек се подједнако одијевао: одијело тамно сиво, бијела кошуља с уњулим колетом. Обавезни тврдо инколани бијели полсини – а на глави халб цилиндер – црн, и високе ципеле црне боје. Према намјештеницима је био строг и престрог и ту строгост је добрано користио – дапаче, улијевао је више страх, него поштовање. (…) Плаховит и понешто напрасит је био. Штедишан, интелигентан и без неке велике школске спреме – феномен у рачунању, у глави, на памет. Био је врстан трговац.

Родни дом породице Бердовић у селу Врпоље, источна Херцеговина, око 1920. године (Из приватне збирке Јошка Бердовића)

Јово Бердовић наследио је почетком 20. века Мића Милишића на месту благајника православне општине, а дуги низ година, као члан њене управе, био је на разним функцијама. Тестаментом је богато обдарио Сиротињски дом на Посату (Задужбину Константиновић), Српско певачко друштво „Слогу”, Дубровачко радничко друштво, цркву и друге установе, чиме је заслужио назив великог добротвора. Од 1902. године био је ожењен Марицом рођ. Божић, кћерком познатог дубровачког занатлије (бојадисара тканина) Михајла Божића, с којом је имао три кћерке (Милку, Невенку и Радојку) и сина Владимира. Породична гробница Бердовића из 1940. године, постављена уз гробницу браће Бошковић, дело је познатог архитекте Николе Добровића из његове дубровачке фазе.

Поред Јова Бердовића, у Дубровнику је живео и његов брат Петар Бердовић (Врпоље, 1871–Дубровник, 1951), који је у младим данима отишао у Америку (Монтана) и тамо зарадио почетни капитал тргујући прехрамбеним производима. Када се око 1900. вратио у Дубровник, у Улици од пуча отворио је самосталну трговину прехрамбеним и деликатесним производима. Учествовао је у многим заједничким подухватима и приватне и јавне природе. Имао је једну кћерку, проф. Смиљану Бердовић, чијом је смрћу изумрла ова линија породице.

Према опису Обрада Бердовића био је: карактеран, интелигентан – динамичан и мудар, свакоме би у невољи помогао и на добро упутио. Понешто строг; али критичан, несебичан, дарежљив, присан, разборит, а лијепо је умио причати приче. Обојица браће Бердовића наставили су уобичајену праксу помагања родбине из свога завичаја, па су тако као шегрте у своје трговине и на школовање довели петорицу својих братанаца и рођака (Обрада, Сава, Луку, Благоја и Тома), од којих су се неки после школовања вратили у родно место, неки су се иселили у друге градове, а неки су остали у Дубровнику.

Међу њима је био трговац Обрад Бердовић (Врпоље, 1892– Дубровник, 1984), чији директни потомци и данас живе у Дубровнику и који је у књижици својих сећања Минуло доба (Дубровник, 1979) описао не само своје стричеве, већ и трговачку атмосферу у Дубровнику с почетка 20. века.

Владимир Бердовић (1906–1980), око 1940. (Из приватне збирке породице Растка Барбића)

Јовов син др Владимир Бердовић (Дубровник, 1906–Загреб, 1980) сигурно је најпознатији члан ове породице. Овај правник, композитор и диригент рођен је у Дубровнику, где је стекао ниже образовање и матурирао 1924. године, после чега је дипломирао право на Правном факултету у Загребу, где је 1929. године и докторирао. После повратка у Дубровник, у сарадњи с другим адвокатима и самостално бавио се адвокатуром до 1944. године и објављивао у стручним часописима. Од малена је показивао интересовање за музику, коју је учио приватно у Дубровнику и Загребу, и то клавир, виолончело, композицију и дириговање. Од 1924. био је стални члан Дубровачке филхармоније (данас Дубровачки симфонијски оркестар) и Дубровачког гудачког квартета, а краће време свирао је и у Сарајевској филхармонији.

До 1941. године водио је Српско певачко друштво „Слога” у Дубровнику, а после Другог светског рата дуги низ година водио је хор православне Цркве Св. Благовештења, који је често изводио и његове композиције. Од 1944. радио је као хонорарни наставник при дубровачкој музичкој школи, у периоду 1945–1952. био је музички уредник на Радио Дубровнику, а писао је и музичке критике за бројне новине.

Од самог оснивања Дубровачких летњих игара дао је знатан допринос њиховом развоју, а од 1954. до 1963. године био је уредник њиховог музичког програма. Најзапаженији успех и признања постигао је као водитељ и диригент мешовитог хора Радио Дубровника, који је водио пуних 25 година.

Као композитор опробао се у свим музичким врстама, а према суду критике највиши домет остварио је у хорској музици. Од 1939. до 1972. за свој композиторски и диригентски рад примио је укупно 35 награда и разних признања, а многе композиције су му откупљене и објављене у разним збиркама. Био је интелектуалац велике ерудиције и изузетног ентузијазма, а донацијом наследника његова рукописна оставштина се од 2010. године налази у Државном архиву у Дубровнику.

Иван Виђен
Извор: Култура Срба у Дубровнику 1790–2010, стране 202 – 204.