Српска академија наука и уметности у 2021. обележава годину Јована Дучића поводом 150. годишњице његовог рођења. Јубилеј, уз свечану академију и научни скуп, прати изложба Јован Дучић – Трагње за новим академика Злате Бојовић.

Дучић припада реду најзначајнијих књижевних стваралаца нове српске књижевности чијој је општој вредности својом поезијом и прозом умногоме допринео, у којој је оставио дубок траг, а његово је дело извршило велики утицај на низ генерација српских песника XX века.

Одавно је понео титулу „кнеза српских песника“ и током целог стваралачког пута бранио је својим делом, самокритичношћу, високим естетским мерилима, и, понајвише, потпуном преданошћу тражењу пута до савршенства.

Цео Дучићев живот, многострано богат и испуњен искушењима и искуствима – од школовања у родном Требињу, Мостару, Сарајеву, Сомбору, преко учитељевања у Бијељини, Житомислићу, Мостару, преко студија у Женеви и Паризу, учествовању у културном животу Београда, стицању успешне дипломатске каријере током више од три деценије, која га је одвела у велике културне центре Европе, којих је био достојан, до признања која је добијао, а избор за члана Српске краљевске академије сматрао највишим – био је, у основи, у сенци посвећености стварању и досезању савршенства. И његов лични, често бурни живот, испуњен радостима, грешкама, неоствареним жељама  и разочарањима, носио је белег његових тежњи ка савршенству. Тај белег су понела и сва импресивна сведочанства са многих путовања, која су била његова страст и извор књижевних инспирација и задовољстава.

Јована Дучића и све што је стварао подједнако је обележила за цео живот и његова непрекинута веза са постојбином, посебно са родним Требињем, у коме је провео само ране године живота до завршетка основне школе, и са коренима свога рода. Та се невидљива веза јасно и недвосмислено препознаје у недосањаној имагинацији о барокном претку Дуки – Владиславићу Рагузинском и у сновима у којима, некада хиљадама километара удаљен размишља „гледајући” са „Леутара”  на људске душе и судбине, на Херцеговину, на дубровачко море, на многе пријатеље, међу којима су толики писци, његови савременици, са којима у писмима дели и живи живот постојбине, и у којима је исписао читаву своју биографију. Ваљда је та веза била и најснажнији темељ његовог безрезервног родољубља, које је често скупо плаћао, и које је било од ране младости до краја живота једно од симбола његове личности.

Тај Дучић, пролазећи дуги пут, остављао је трајне трагове, од прве збирке песама – Пјесме, штампаних у Мостару 1901. године, које су морале представљати највећу личну књижевну радост, преко београдских издања двеју збирки песама Песама и Плавих легенди из 1908, Песама из 1911, преко више стотина песама и циклуса песама штампаних у књижевном листовима и часописима, есеја и мишљења о делима својих књижевних савременика, о филозофским темама, о уметности, преко путописа, превода омиљених страних песника и написа о њима (Пушкина, Мицкјевича и других), политичких чланака, а све се сливало у Сабрана дела, до Лирике објављене на дан пишчеве смрти.

Изложба Јован Дучић – трагање за новим приказује овог угледног члана Академије као књижевника, дипломату и задужбинара. Она прати Дучићева трагања за стилом и формом у књижевности, начинима да свој народ афирмише у оквирима европске традиције и напорима да „мило Требиње” учини центром културе.