• У Београду промовисано друго издање књиге Сретена Јаковљевића Скривена историја о страдању Срба на простору НДХ 1941–1945.

Промовисанo друго издање књиге Сретена Јаковљевића Скривена историја о страдању Срба на простору НДХ 1941–1945, 23. маја 2024. у Хотелу Невски у Београду.  Исти дан у Њујорку Генерална скупштина Уједињених нација усвојила је Резолуцију о Сребреници. О књизи су говорили академик и књижевник Матија Бећковић, проф. др Бошко Бојовић, проф. др Мило Ломпар и аутор Сретен Јаковљевић. Програм је водила професорка Јадранка Милошевић.

Аутор је велики труд уложио пишући ову књигу, истраживао је 30 година, књига доноси прегршт факсимила, докумената, изјава, свједочења с тога не чуди што друго издање долази већ након двије године.

Јаковљевић се посебно осврнуо на њемачку операцију „Вајс“ – битку на Неретви 1943. године која је остала најконтроверзнија тема у историји Србије.

Јадранка Милошевић, Матија Бећковић, Бошко И. Бојовић, Мило Ломпар и Сретен Јаковљевић

БЕЋКОВИЋ: Најизабранији Срби још леже неопoјани у незнаним гробовима

Занимљива околност је што је промоција одржана баш на дан када је Генерална скупштина УН-а гласала о Резолуцији о Сребреници у Њујорку, те се Матија Бећковић осврнуо на тај догађај и рекао да се управо о овој књизи говорило тамо, о ономе шта у њој пише.

– Тај дан ме је позвао неко од новинара Срне и затражили су коментар од мене, на шта сам одговорио да изгледа да Њемачка није одустала од своје пароле Serbien muss sterben (Србија мора умријети), а Црна Гора је гласала против себе.

Бећковић наводи да је цијела послијератна историја скривена, а за то скривање смо понајвише криви ми сами.

– Постоје катедре за историју, постоје толики томови некаквих историја које су писане у том времену, али у ниједној књизи не пише оно што пише у књизи Сретена Јаковљевића. Он је разговарао са обичним смртницима, свједоцима, који су му причали оно што су доживјели, а оно што се предавало у школама, у уџбеницима, што се тврдило на суду, што се сваки дан писало у новинама то је још увијек на снази, важи као нека легитимна и права историја.

Бећковић подсјећа да је већина нашег народа проглашена сарадницима окупатора и домаћим издајницима.

– Послије цијелог вијека почиње полако да се пробија истина, али лаж је толико дубоко примљена и узела маха и обузела толико људи, да о правој историји нико нема појма. Ко није имао неког у кући да му исприча истину, него се ослонио на медије и школу, не вјерује да је то била лаж која се скупо плаћа. Сада народ који је кажњаван по расним законима који су донијети у Скупштинама, сада се спори да ли је он био гоњен или не, а на крају је и геноцидан. Прогласили су геноцидним народ за који је било прописано сто убијених Срба за убијеног једног Нијемца. Лако је онда срачунати колико је убијено Срба. Треба израчунати колико је убијено Нијемаца, и тај број помножити са сто.

Највећи, најбољи и најизабранији људи српског народа  још леже неопајани у незнаним гробовима.

– У Београду је 1944. године убијено 10.000 људи. Политика је објавила на првој страни 105 имена који су стрељани, од неког суда, и пресуда је већ била извршена. Тај списак је симболичан, 105  изабраних најистакнутијих писаца, адвоката, љекара, умјетника… и за све је исто образложење, сарадници окупатора, домаћи издајници. На том списку су све славна имена Григорије Божовић, Бранко Поповић и други. Када је поводом 50 година Политике требало ту страну поново објавити, да народ то види, то није могло да се објави, као и друге свете истине.

– У Српској академији наука још никада нисте чули да је њен рад био забрањен, да је била бомбардована као и Народна библиотека, а да је њен рад одобрен тек 1947. године када је изабран за члана Јосип Броз Тито. Тада је промијењен њен знак. Слободан Јовановић који је био њен предсједник брисан је из њеног чланства, суђен као ратни злочинац. Јовановић је био у Лондону, а Лондон је био центар борбе против фашизма. Ни многи други чланови САНУ нису поштеђени, убијен је академик Драгиша Васић у Јасеновцу, Веселин Чајкановић је лишен грађанских права, један од најпознатијих германиста је стрељан. Нема те плоче у тој нашој наугледнијој научној установи која би подсјетила на ова дешавања.

Бећковић наводи да се сада суочавамо са страшним посљедицама свега што нам се у прошлости дешавало, а са чим се нисмо на адекватан начин суочили и сада не знамо како да се из тог ћорсокака домогнемо некаквог излаза и заслуженог мјеста међу народима које смо имали, па изгубили.

– Црна Гора још није споменула своју највећу масовну гробницу која се зове Зидани мост, ту је како је написао Милан Ђилас, убијено ни више од 30.000 ни мање од 20.000. Па, је казао не зна ко је то наредио, али зна да то није могло без наредбе са највишег мјеста. Павле Ђуришић са вођством је завршио у Јасеновцу, по њемачком документу је жив запаљен. Ако је то тачно он би могао бити једини сарадник окупатора, фашиста којег су усташе живог запалиле, а тако још увијек слови у својој отаџбини, као сарадник окупатора.

БОЈОВИЋ: Скривена историја је важна како би се дошло до катарзе

Рецензент проф. др Бошко Бојовић такође није могао, а да не прокоментарише данашње гласање у Уједињеним нацијама.

– Међу тих 80 држава које су гласале, нажалост, гласала је и Његошева постојбина. Колико знам још  нису објављени посљедњи резултати пописа, а Црна Гора гласала је против најмање трећине свог становништва, ако не и пола. Зашто та замјена теза, зашто то срамно гласање? У питању је Дејтон, ревизија или чак укидање Дејтона. Зашто сада? Као већ што је било, тај цинични Запад покушава ситним бакшишем купити муслимански свијет имајући у виду оно што се догађа у Гази.

Државна комисија прије неколико година у Београду на чијем челу је био Мома Павловић директор Института за савремену историју и историчар Срђан Цветковић утврдила је на основу спискова број жртава комунистичке власти, по ослобођењу Београда и Србије 59.554, а у Београду 3.615.

– Треба подсјетити када су партизани били надомак Београда, остало је записано да су Пеко Дапчевић и Коча Поповић изјавили да побједа подразумијева и освету. Рачуна се да има 600 масовних гробница. Други велики број тих гробница се налази у Словенији, такође око шест стотина. Државна комисија Словеније има годишњи буџет око 1.000.000 евра за откопавање тих гробница. За сада је откопано око 100.000. Ту су били и Руси и други, али пропорционално је било око 14.000 жртава из Црне Горе. О томе говори Драган Радевић у својој књизи.

Скривена историја је важна, не да би се враћали у прошлост, ради прошлости, него управо због катарзе до које још није дошло и да би могли превазићи ту прошлост. Да би могли оставити то за собом.

– Највећа тајна на овим просторима о Другом свјетском рату је сарадња партизана и усташа.

Та сарадња није била епизодна, као што је била сарадња са Нијемцима, а под тим мислим на мартовске преговоре. За њу се може рећи да је била епизодна, у вријеме битке на Неретви. Сарадња са усташама је била стратешка, циљ је било исти, практично. Комунисти су имали теорију још од Лењина, директиву, а то је да доминирајући народ мора бити народ перманентно кажњаван, жигосан.

– Југословенска народна армија објавила је преко  80 томова, зборника о народноослободилачкој борби, од тих преко 80 томова посљедњи том који је Завод за историју ЈНА издао 1993. био је први који је говорио о НДХ. Колико знам никада Србин није био на челу тога као уредник. Ево зашто наслов скривена историја. Зато што се историја намјенски фалсификовала.

Не штитимо наше жртве

Највећи дио архивске грађе из времена НДХ, налази се у Војном архиву Србије и дан данас. Мало је историчара који су успјели да завире у ту изворну грађу коју је спасла Југословенска народна армија на крају рата.

– Сада Европска унија поставља услов, да Хрватска тражи да се тај архив НДХ врати Хрватској. Не би било чудо да о тој архивској грађи сазнамо тек преко Хрватске. А до тада неће бити ни микрофилмована. Као што је био случај са дубровачким архивом својевремено.

Публицистика је од великог значаја, јер професионални историчари на својим институтима не могу писати о нечему што није одобрено од државе. Публицисти то могу.

– Зато нам се догодило оно у Њујорку, јер се држава тим темама бави један или неколико дана, а то треба да буде државна политика.Не штитимо наше жртве, не бавимо се нашим жртвама, због тога може доћи до трагичних посљедица.

ЛОМПАР: У српском културном обрасцу је дуги ток различитих облика прогањања

Професор др Мило Ломпар наводи да књига Сретена Јаковљевића показује да читаве деценије српске историографије у југословенском и постјугословенском кључу оповргавају предсрасуду историчара о њиховој објективности.

– Историчари су споменици необјективности и политичке услужности и то је чињеница која се са свом туробношћу појавила пред нашим очима када је пропао петодеценијски систем титоистичке Југославије и када су исти они коиј су годинама прећуткивали један број чињеница одједном сјетили да оне постоје.

– Књига показује неколико ствари које су биле зајамчене, циљано и с предумишљајем. Прва ствар је дуги континуитет њемачке политике. НДХ је несумњиво структура организована, обликована и подржавана њемачком политиком. Њемачка политика како показује читав 20. вијек има свој континуитет када је ријеч о негирању српских националних права и то како царска тако нацистичка и посљедњих деценија врло видиљиво демократска. То значи да се хоризонт њемачке политике не мијења без обзира какво је устројство и поредак и саме Њемачке. НДХ не би била могућа без концепта који је нацистичка Њемачка произвела.

– Друга ствар која побуђује на размишљање, ако је Њемачка поражена 1945. како се могло догодити да ова политика скривања далекосежног значаја НДХ и геноцида који је почињен над српским народом остане на неки начин у резултанти западних политика. То је објашњиво уколико повежемо стварање једног униционог западног блока од 1948/1949. и вратимо се једној старој истини која је у 19. вијеку више пута посвједочена да уколико односи унутар западних слика почивају на неком споразуму српски остају без изгледа да се изборе за елементарна национална права.

Оно што пише код Сретена Јаковљевића у примјерима, људима околностима, мјестима, садржајима иако постоји унутар усмене историје не постоји унутар једне кристализоване колективне свијести јер никада није подигнуто на ниво колективног саморазумијевања.

– Ни данас није. Ова књига нам омогућава да разумијемо да је у српском културном обрасцу онај дуги ток различитих облика прогањања, помјерања, жртвовања запечаћен и кристализован геноцидом у Другом свјестском рату. Ту је доживјела своју апсолутну еминенцију тежња да се српско постојање сведе на узак простор између Београда и Грдевичке клисуре. Ту имамо разраду која је далекосежна и која се може формулисати кроз ту формулу да све што је српско треба свести на србијанско да све што није србијанско, као што је Његош, Андрић, Меша Селимовић, Петар Лубарда, временом престане да буде српско.

Кроз читав 20. вијек над Србима лебди пресуда

То је дуготрајни културни процес, наводи Ломпар, коме овај облик физичког затирања постојања српског народа само утире пут, а коме је неопходно да се приклони српска држава и црква и онда унутар колективног саморазумијевања постане саморазумљиво оно што је дубоко наметнуто.

– То значи да је оно што је овдје скривено јесте један продужетак нечег што бисмо могли назвати политиком кривице. Кроз читав 20. вијек над српским народом лебди пресуда која би се могла назвати политиком кривице. Крив за изазивање Првог свјетског рата, у идеологији Комунистичке партије између два свјетска рата постаје крив због хипотетичке великосрпске хегемоније да би по распаду титоистичке Југославије одједном био крив и због њеног распада.

– Морамо разумјети да смо ми у извјесном смислу окупиран народ у окупираној држави. То су далекосежни закључци без којих није могућа никаква алтернативна стратегија отпора коју смо ми у дугим вјековима османске окупације пронашли, који смо тражили у односима са Хабзбуршком монархијом, а коју данас уопште не желимо да видимо, зато што је јаки талас конзумеризма и јаки талас животног конформизма натопио садржаје свачијег живота. Према томе једноставно је наћи начин да се формира алтернативни начин живота.

Подсјетио је да Резолуција о Јасеновцу није усвојена у Скупштини Србије, а била је на дневном реду 2021.

ЈАКОВЉЕВИЋ: И поред братоубилачког рата бројни су примјери чојства

На крају се обратио и сам аутор који каже да га потомци бивших комуниста оптужују да врши ревизију историје, а појединци равногорског покрета му замјерају што им ђедове није произвео у четничке војводе.

– Наслов књиге одредио је њен садржај, то је геноцид усташа над српским народом, комунистички злочини од 1942. до 1950 и четничке освете 1942. када су партизане из Црне Горе и Херцеговине протјерали у Босанску Крајину. У Херцеговини су по званичним истраживањима комунисти у то вријеме убили 520  најугледнијих Срба, а четници су убили око 280  више из освете по породичној линији него идеолошкој.

Јаковљевић је тражио и племените особине људи који су се борили на супротним странама, примјере гдје их је красило чојство и витештво.

– И поред братоубилачког рата бројни су примјери чојства и витештва и на тај начин спасено је преко стотине људи – рекао је Јаковљевић набрајајући неке примјере које је навео у књизи.

Да се ипак нешто мијења у српској историографији аутор је поткријепио чињеницом да се појављују млади историчари који су кренули новим путем, објављују истине и не обазиру се на идеолошке запреке.

Издавачи књиге су Локал прес из Београда и СКПД Просвјета Бањалука.

Сви заинтересовани књигу могу купити у Делфи и Лагуна књижарама у Београду, Нишу и Новом Саду.

Драгана Бокун