• Да цио град стане у једну собу, и то је могуће. Град не чине зграде и амфитеатри, већ људи, њихова просвјећеност и прегнућа. А када град напусти и посљедњи његов становник тада је и град у сеоби.

Бака Смиља Бајчетић, посљедња Српкиња из Урошевца која је остала на својој косовској очевини и послије НАТО-окупације, морала је напустити село Доњу Плешину у општини Урошевац.

Урошевац је велики српски град на важном путном и жељезничком пролазу према вардарској долини; на граници Косовског Поморавља и Косова, а подно Шар-планине што се у пјесми бијели од стада и снијегова.

Урошевац је настао уз гроб цара Уроша Петог Немањића, недалеко од Љетњег двора краља Милутина и цара Душана у Неродимљу. Послије ослобођења Косова и Метохије 1912. године у град и око њега населили су се бројни српски повратници из Херцеговине и Црне Горе. Бака Смиља се родила на слободном Косову и на својој земљи, а коју су купили њени родитељи по доласку из Херцеговине. Тачно прије годину дана, у фебруару 2017. године, због здравствених проблема морала је отићи у болницу у Грачаници, потом и у Косовској Митровици. Сада је на рехабилитацији у Београду.

Најстарије предузеће за ортопедску протетику и рехабилитацију на Балкану је „Рудо“. Основано је 1919. године; прве године по проглашењу младе краљевине Јужних Словена. Морала је Србија тада основати савремену установу за ортопедску протетику и рехабилитацију због хиљада рањеника и ампутираца који су пола живота оставили на падинама Кајмакчалана и пелагонијских поља око Битоља. Послије Другог свјетског рата, 1954. године, на тим основама установљен је Завод за ортопедску протетику, опет због рехабилитације жртава рата.

Данас је то Специјална болница за рехабилитацију и ортопедску протетику, јединствена установа тог типа у Србији.
Ова болница дочекаће у посљедњој деценији 20. вијека рањенике и ампутирце са ратишта Републике Српске Крајине, Републике Српске, Косова и Метохије. У постеље прадједова и дједова лећиће потомци, рањени од оних са којима се држава 1918. започела градити .

Ево, након цијелих сто година од зачетка „троједне краљевине“, та племенита али илузиона замисао да је „брат мио, које вјере био“, нема ни родитеља ни бранитеља. Сви су од ње опрали руке и са омразом се сјећају велике и прескупе српске авантуре у лажни загрљај. А највећу цијену „уједињене Југославије“ платио је слободоносни српски народ и његови прости синови који су пробојем Солунског фронта 1918. остварили жеље милиона намучених сужања.

И болница за ране ослободилаца прошла је као ова ничија-свачија држава. Предузеће „Рудо“ је приватизовано 2007. године. Болница је 2006. преименована из завода у специјалну болницу.

Јадни су и тужни услови у њој; тешко је ту тражити утјеху и лијека. Монтажни објекти настали поред некадашње коњушнице за коње краља Милана, данас се налазе поред самог ауто-пута. Најтежи болесници са ампутацијама ногу и руку уз непрестану буку аутомобила муке своје муче. Ко има да плати добије „апартман“ са три кревета, донесе у собу телевизор, купује храну и лијекове…ко има минимално смјештен је у собама са пет-шест лежајева, прекраћује тешке дане у ходнику гдје један телевизор стално извјештава о новим државним понижењима и „европским условима“; за вечеру комад хљеба са маргарином и мања чаша сока од парадајза.

Бака Смиља храбро носи нова искушења. Ампутирана јој је нога изнад кољена. Због лоше периферне циркулације, настала је рана на прсту. Најприје су јој љекари у Косовској Митровици ампутирали прст, али рана није зарастала.

Ех узеше ми ногу, уздахну старица са претешким жалом.

Каже још, мораш све носити што ти Бог пошаље; и да ти рогови израсту, мораш их носити.

Поносна и тиха као славуј без гране свила се Смиља у постељу и трпи. Лице као од воска пуно вјере и искрене љубави. Прича ми како је преживјела прве дане окупације Косова и Метохије. Баш тих предвидовданских дана 1999., незанајући да се српски народ повлачи са војском преме унутрашњости, дошла је на пијацу у Урошевац. А тамо у пламену горе српске куће, по главној улици растрзане и побацане црквене књиге и псалтири из Саборног храма Светог Цара Уроша. Шиптари пљачкају и разносе имовину из Робне куће.

Ћутала је и склањала се, а било је напомиње и њихових добрих. Памти једну жену која јој је продала сир, тихо јој рекавши да се чува, пожеливши јој од Бога заштиту. Има добрих људи у сваком злу и међу свим народима, свједочи она која је гледала у страх са Косова.

– Бако Смиљо, вратићемо се ми на Косово! Икад, али некад! Хоћемо ако Бог да! – говорим самоувјерено, а тражим и снагу и вјеру у том благом и готово светом лицу.

– Како да га пустог заборавимо, како да га оставимо тако украшеног и освећеног. Како да му се не вратимо! – на чистој херцеговачкој ијекавици завјетује велика Смиља Бајчетића.

И још мило додаде.
– Узми Бога ти ову јабуку!

Јабука лијепа као Метохија и једра као Косово. Цио град у једној постељи, цијела земља у једној јабуци.

Горан Лучић