Из Сарајева је потекла Декларација о заједничком језику. Покренута од стране филолога и интелектуалаца, ова иницијатива на први поглед дјелује као прича о царевом новом одијелу.

www.mc.rs

Нешто што је очигледно деценијама да на просторима од Купе до Тимока и од Суботице до Дубровника, велика већина народа говори једним језиком формулисано је у документу који су већ потписале хиљаде грађана. Иако су покретачи ове иницијативе углавном из Федерације Босне и Херцеговине и Републике Хрватске, дио њих је из Србије и Црне Горе.

Декларација је донесена управо о педесетој годишњици одлуке хрватских националних културних установа да раскину „Бечки договор о заједничком српскохрватском језику“. Писана је балансирано, она говори о национализмима и политизацији, као да су национализми свих народа који говоре овим језиком довели до његових вјештачких подјела. Такође, они прихватају „полицентричност језика и одбијају да се изјасне око његовог имена, одричући овом питању већи значај.

Упркос бројним позитивним коментарима у српској јавности, професор са Филолошког факултета у Београду Вељко Брборић изјавио је да декларација има смисла уколико „зове на помирење“ и „не руши углед српског језика“.

Пођимо од почетка. Међу потписима је свега неколико филолога. Са српске стране то су углавном политички потпуно неактивни и незаинтересовани научници. Писци декларације наставили су обичај да постоје двије врсте кривице: српска и она коју Срби дијеле са другима, па је тада она општа због чега њени носиоци нису именовани. Као и око ратних злочина, и овдје ми говоримо о „својим“, а они о „нашим злочинима“. Питање језика свуда је ријешено на исти начин: језик је добио име у давнини и без обзира на касније политичке развоје и ратне исходе оно је остало непромијењено.

Данас свега неколико процената Аустријанаца себе види као Њемце, међу Американцима нема националних Енглеза, вјекови су прошли од када су Бразилци отјерали португалске Брагансе и укинули царство… Ипак, аустријски, амерички и бразилски језик нису настали. Нису Срби, ни Србија одбацили раније језичке споразуме. Ми смо први прихватили садашњи, потпуно нетачан и у суштини шовинистички назив (пошто је везан за територију на којој га већина не прихвата) језика Бошњака/Муслимана. Код нас је могуће зауставити рад суда позивајући се на стручне преводиоце за хрватски или „босански језик“. Није забиљежено да је у Србији из библиотеке избачена било која књига, а посебно не зато што је писана на другом писму или на неком новом језику. Није Србија при Унеску испословала да због писма на коме су писана нека дјела хрватских писаца буду проглашена српском културном баштином.

У Србији никада нико није добио батине због језика или писма. Да ли је тако у Хрватској гдје разбијање табли са хрватским грбом које су писане ћирилицом доноси побједу на изборима? Па, тврдња Николе Стојановића о језику објављена у једним српским новинама почетком 20. вијека довела је до погрома над Србима у Загребу.

Не желим да учествујем у стварању политичких језика какав је црногорски и отимању српских писаца какви су Владан Десница или Меша Селимовић. Не желим ни да учествујем у обезимењавању језика који под овим именом постоји хиљаду година. Да, српска научна и културна елита била је спремна на компромис. Да, Србија је била аутономна кнежевина која је имала владу, војску, школе, царину. У вријеме када је хрватски језик био сведен на Загорје и када се у јавним установама њиме није смјело говорити. Ради истине и у нади у мирну и споразумну будућност створен је заједнички језик. Хрватски језик тиме је нормиран и спашен ако не од пропасти, а онда од ограничавања на дјелове данашње Хрватске. Ако не вјерујете, прочитајте мемоаре хрватског поглавника Анте Павелића морали су да их преводе на савремени хрватски. Тако је: током „великосрпске Југославије створени су други језици, а хрватски је уз помоћ Римокатоличке цркве успио да обједини три дијалекта у један политички језик“.

Године 1914. читава Србија од Београда до Ђевђелије говорила је српски језик. Српски је био језик читавог народа Црне Горе (осим Албанаца), српски се говорило у Дубровнику, у значајном дијелу Далмације. Српски су споразумом у Славонском Броду као свој језик прихватили и муслимани Босне и Херцеговине. Четвртина становништва Хрватске говорила је српским језиком. Срби су били спремни да тај језик зову српско-хрватски. И нису ни Србија, ни Милошевић прекинули такво стање, већ су то учинили хрватски, бошњачки и црногорски национализми. Српски и ћирилицу су у Београду 1915. забранили аустријски окупатори, забрану су проводили хрватски и муслимански војници. Ђирилицу је забранила НДХ, заједно са цијелим језиком и читавим српским народом. Данас у Хрватској има много више Срба од оних који говоре српским језиком. У мирној Истри тај број је за 30 одсто већи. Језик је пут асимилације.

Разумијем хрватске и бошачке потписнике ове декларације. У Босни би хтјели да се један језик зове „босански“ (или макар матерњи, као доскора у Црној Гори) па да мирно у школама асимилују Хрвате и Србе. Притом, дух који је у 20. вијеку тријумфовао у Загребу и Сарајеву дух је фашизма и фундаментализма. У недостатку Срба, жртве ће бити сами потписници декларације и њихови истомишљеници.

Поручујем им: „Жао ми је. Трпите. Ако нисте хтјели да живите за Југославију, можете да гинете за НДХ, Изетбегистан“.

Међу Србима потписницима преовладавaју они који сматрају да је национални идентитет небитан и да их за Србе ништа не везује. Ако је тако, зашто онда говоре туђим језиком? Сви они добро знају енглески језик па са тог становништа својим пријатељима „финим Хрватима“ и „добрим Бошњанима“ могу боље да објасне ствари, а нас Србе не би додатно малтретирали.

ИН4С