• Како је сиромашни Анђелко Жарковић стигао до Њујорка и Детроита, успио… и вратио се назад. Због чега је кућу са фонтаном у Дубровнику, замијенио кућом у Убоску, подно планине Радимље…  У том селу, између два свјетска рата, једини је читао Аристотела, писао хронике и пјесме које никад није објављивао, први почео да једе гвозденом кашиком…  Машиниста из “Фордове” фабрике аутомобила, на банкама је изгубио новац и злато, али више никад није желио да оде из Херцеговине. Зашто?

Перо, најстарији брат Анђелка Жарковића – о коме ће тећи ова прича – бјеше убједљив човјек. У свему чега се дохвати, свему што каже. Рођен, као и Анђелко, у херцеговачком Горњем Храсну, са завршена три разреда основне школе, на превару се запослио као учитељ у Пологошу код Метковића.

Кад му досади учитељевање, преселио се у Ријеку, а затим у Босанску Градишку, гдје је радио као конобар. Шармантни Херцеговац, заводљиве ријечи и покрета, у градишком хотелу завоље прелијепу Јеврејку Хану, газдину кћер, па, захваљујући браку, стече хотел и апотеку…

Он је, казиваху ми прије деценију и по, под кошћелама у Убоску код Љубиња, и наговорио Анђелка да избјегне служење војног рока у аустро-угарској војсци и отисне се 1913. у Америку. За наговор није требало одвише труда.

Анђелко је имао завршена четири разреда основне и лукавства за много јачу диплому. Сам себи је написао “гарантно писмо”, према коме га наводно брат Перо позива да хитно дође у Црну Гору. Властима промаче лисичлук 21-годишњака, па се Анђелко, несхватљиво лако, дочепа Црне Горе, те окрену у сутон, преко Цетиња и Његуша, до благо заталасане потамњеле воде бококоторског залива.

КОЈИ ЈЕ МОЈ?

Док се спуштао низ серпентине, негдје за голим врхом изгубило се парче мјесеца, чији се разливени одраз могао видјети у мору. Личио је тај одраз на непотребну сјајну крпу, коју је неко хитнуо кроз прозор влажне камене куће, па је вода тајним силама истеже на све стране. У заливу, опточеном стрмим каменим брдима, њихаху се бродови нато варени даском.

Једна од сачуваних разгледница са мотивима Њујорка

“Који је мој?” питао се у себи, стежући у руци цедуљицу с адресом “тајне везе”, која га је још исте новембарске ноћи требала смјестити међу свјеже остругану, још миришљаву јело- вину, намијењену Италији. “Који је мој, хм?” изговори сад полушапатом, трљајући ноздрве изиритиране оштрим мирисом соли, док се с пусте куће крај пута – уроњене у подивљалу смоковину, купину и нар – огласи ћук, поздрављајући звијезду Даницу, чије бљештаво око затитра над Боком. Једва су га убацили на брод. Кришом, међу фосне, док је свуда запињао и звонио његов полупразни дрвени кофер са мало испегланог рубља. Горе, на палуби, жагор. Гласови потпуно му неразумљивог језика…

Подиђе га лагана језа пред непознатим, неизвјесним. Иста, каква је неколико година прије потресала његовог брата Јована – који је истим путем стигао до америчког копна.

– Јеси ли имигрант? – шапну неко из полумрака, гасећи шибицу што је догоријевала. Анђелко одћута.

– Хајде, болан, и ја сам. Шта си се скупио? – продужи непознати тихо, а како му Анђелко ни на то не узврати, само отпухну: “Шта ћеш, судбина…”, и заћута.

Таласи су у благим налетима обливали бокове брода чије име није ни видио… Није се сјећао ни кад су испловили… Смјењивали су се љуљање, зибање, мучнина, мрак, полумрак, и онда Италија… Ту је купио карту за Њујорк.

ЗИМА У ЊУЈОРКУ

Бичеви децембра 1913. године већ су ударали замашћене поморце на доковима Њујорка, када је збуњени младић, љуљајући се, закорачио на копно послије дуге пловидбе. До посла је дошао брзо. Лако. У томе му је и небо помогло. Прве предбожићне пахуљице већ су промицале, а потражња за угљем достизала усијање. Цијеле зиме убацивао је угаљ по кућама. Скромна зарада топила се увече по крчмама, са земљацима, на пиће. Да се лакше заборави завичај и сива стварност сивог неба над сивим Њујорком. О уштеђевини није било ни говора…

Све док?

Све док му из Детроита није стигла порука пријатеља Јована Јањића: „ Хитно се пакуј, долази; “Фордова” фабрика аутомобила тражи раднике!“

“То је то”, додавао је Јован, “само језик научи”. од тога дана Анђелкова америчка биографија нагло се мијења набоље. Издвојио се из друштва земљака, вјечно тугаљивих, носталгичних за завичајима расутим по красу од Лике, преко Далмације до Херцеговине и Црне Горе, уписао се на тромјесечни курс језика, а онда појавио на капији “Форда”. Чекала га је пристојна плата. И синдикално регулисани осмочасовни радни дан!

Зграда у којој је било првобитно сједиште „Њујорк Тајмса“

По много чему Анђелко бјеше необичан имигрант, највише по томе што је свакодневно куповао и читао “Њујорк тајмс”, као и локалну периодичну штампу. А сакупљао је и разгледнице Њујорка, од којих је некима илустрован и овај наш запис.

ЂАНОВА НЕСРЕЋА

Поглед му је једног магловитог детроитског јутра остао прикован за текст са фотографијом: извјесни Ђан Зарковиц оклизнуо се и пао са високог електричног стуба, али преживио је пад… опоравља се у болници! Ма какав Ђан, људи божји… То је Јован… Мој брат Јован Жарковић! – згрануо се. Позвао је болницу.

Кад су Јовану пренијели поруку, зачудио се како је Анђелко тако брзо чуо за несрећу. Читам новине, човјече. Као и сви људи што држе до себе… И то се, ето, догађало нашем човјеку у Америци. Али, пошто је човјек, што но каза Рене Декарт давно, “биће у сталном процјепу између емоција и разума”, ни с Анђелком Жарковићем није могло бити другачије. Потајни, али јаки зов завичаја, вратио га је 1929. године у посну земљу.

Оставио је добар посао, добру зараду, угодан живот,“Њујорк тајмс” и локалну штампу… Брату Петру Жарковићу у Босанској Градишци купио је још једно имање. Неко се вријеме и сам канио тамо настанити, али одустаде, без јасног објашњења…

Отпутовао је у Дубровник, па на Бонинову купио лијепу кућу са фонтаном међу бијелим олеандрима… Остатак долара, злата, имовине, уложио је у банке. Вјеровао је да ће се смирити попут старих капетана, које море након бура и година отпреми у тихо приобаље, у осунчану завјетрину. У миран живот о каквом се сања и током најбурнијих ноћију…

ПОПУТ ТАЈНИХ ВУЛКАНА

Све је Анђелко предвидио, распоредио, испланирао… Све, осим бура Балкана, а оне су увијек непредвидљиве, оштре, необјашњиве попут тајних вулкана што, налик оним латиноамеричким, зачас исквасају на каквој закоровољеној њиви, и у најнеочекиванијем часу избљују дим и ватру на недужне. Неко такво, али друштвено квасање, слутило се након слома њујоршке берзе, избијања глобалне кризе, која је зачас запљуснула и град под Срђем.

Убоско нема алтернативу

Дубровник, Бониново, кућа с фонтаном међу бијелим олеандрима, све се Анђелку, готово преко ноћи, учинило некако страно и далеко, па се на крају доселио, или боље рећи вратио, другим Жарковићима у село Убоско, деведесетак километара од Дубровника, у село налик ублу и оази у бесплодном кршу. Дочекан је с подсмијехом, с неприкривеном радозналошћу, па и нешто страха од патријархалних домаћина, јер доносио је нешто ново. То ново што их је збуњивало, онеспокојавало и реметило дојучерашњи строги ред, били су кофери пуни књига, са, наведимо само, Аристотелом на енглеском…

Свугдје се људи опиру новом, овдје то још чине и с неприкривеном наивношћу, не слутећи да ће се вријеме смијати свима који ново исмијавају.

“Види га, донио гвоздену кашику и пјат из Америке. Не једе ни са женом ни са дјецом из истог сахана к’о други народ, не једе никако дрвеном кашиком. Него сваком по пјат и сваком посебна кашика, па још гвоздена. Нека нашу ђецу тамо не сазива, па нам потље цмиздре код синија: хоће и они гвоздене кашике, хоће пјате, И то, молим ја тебе, свак посебан пјат; да се не заразе… Чита књиге, а у селу живи. Вазда се пере и преоблачи, село је ово, јадан не био. Није Америка… Па и други су тамо били, но нису такви…”, чудили су се каткад Убалаштани, намјерно гласно, не би ли их чуо, не би ли мало с тим новотаријама попустио.

Он, опет, као за инат. Не хтједе. Него настави по свом као да се буди у Детроиту или Њујорку.

ДАНАК ПРОЂЕ, А НАСТАДЕ ВЕЧЕ

У мале блок нотесе, свеске, роковнике, биљежио је размишљања, запажања, стихове, личну хронику Убоска, препоруке, савјете; преписивао “поучне” текстове из дневне штампе. У међувремену из Америке се врати и његов брат Јован Жарковић. Са скромнијом зарадом и намјерама.

Вратили су се и други из Убоска: Никола Богдановић, Перо, Душан и Михо Ђого, Новица Милошевић. Миху Ђогу су и даље звали Мајк, као да су још у Америци. Кризе су се смјењивале једна за другом. Паре су нестајале, топиле се, губиле у финансијским играма и промашајима банака, у играма мешетара блиских тим круговима… Ближио се нови рат у Европи. У њему ће трагично завршити и Анђелков брат Јован, онај о коме су писале америчке новине. Са још 30 сељана Убоска, усташе ће га бацити у јаму Гумна код села Капавице, у јуну 1941. године.

О свему томе остаће записи, шкрти – али једини које је неко водио из овог села. Баш у оним Анђелковим нотесима којима је више откривао душу него сусједима. Остаће вијенац стихова посвећен његовој трагично страдалој кћери, чију смрт у Бачкој, није преболио до краја свог живота, 1980. године. Као и многи Херцеговац, Србин, на раду у Америци био је просто опијен косовским митом. И сам му је дао прилог, биљежећи у црном роковнику стихове.

Под насловом “Косово”, читамо:

“Данак прође, а настаде вече
српска сабља престаде да сече,
паде Лазар, од Србије глава
око њега пољана крвава.

Паде војска, паде Богдан седи,
Југовиће к’о да очим гледи,
своју децу за слободу даде,
борећи се, и он с њима паде.

Мало даље Милошева глава
и Косанчић мртвим саном спава,
А Топлица к’о да је посрно,
к’о да вели: “Еј, Косово црно!”

Вук не дође критичније сати,
због неслоге скупо Србин плати.”

ТРАКТОР ЗА ВИШЕ МРСА

Забиљежио је Анђелко Жарковић да је Аустрија градила жељезничку пругу кроз Попово поље 1905, да је иста укинута 1976.
Да је асфалтни пут Љубиње – Столац, 20 километара дуг, а пет метара широк, пуштен у саобраћај 21. септембра 1974. године. Да је “прифатник” (приватник) Боро Ђого први купио трактор у селу Убоску 1972. године, а 1975. године су набављена још три трактора “и то је добро дошло за цијело село, односно орања, сијања, превоз итд, јер је село инокосно (сиромашно) са радном снагом.

Боље се исплати платити трактор него за то хранити волове, а и број коња је смањен. Због тога је повећан број крава и засијано више дјетелине, јер се овако више исплати за свијет – добије се више мрса, односно сира и понешто уновчи за сир и кајмак, а и код куће тога има више него кад су храњени волови и већи број коња…”

Спрам херцеговачких села и заселака, Убоско је пространо село. Са истока му је полупланина Радимља, надморска висина јој 1.175 метара, а у подножју јој настаје поширока увала у којој је, разређено, при бријегу, село… Дужина Убоска са засеоком Пољице је шест километара, а ширина поља је од километар и по до три километра. Има добар комад поља, те ограда у којима се коси сијено, као и лијепих вртова и подворница. У пољу се понеко бави воћарством, а у самом селу има лозе по одрињама и смокава…”

Тако записује Анђелко, а већ на сљедећој страници биљежи савјете за земљаке.

На примјер:

“Буди тачан и уредан у сваком пословању и понашању. Не одавај се ономе што је неправо и забрањено, због тога те може снаћи немир и страх, па и затвор и казна… Говори истину, не лажи; лаж може бити штетна за тијело и здравље… Када хоћеш нешто да купиш, сазнај цијену прво! Избјегавај несагласност и свађу, нарочито међу ближњим… Упознавај и утишавај своје страсти, владај собом; све осјећаје и страсти потчини правом разуму и савјести…”

Посљедњи савјет, рекосмо већ, не стоји – то је и Декарт увидио – не могу се све страсти потчинити разуму!

Горње Храсно

ОДА КУЋНОМ ПРАГУ

Разум, напокон, ни јунака ове приче није оставио у Америци, ни у кући с фонтаном и бијелим олеандрима у Дубровнику, већ га је завичај, у коме је растао након Горњег Храсна, вратио у своје окриље.

Још док је био у Детроиту, у “Форду” – с оне, дакле, стране океана – у малој свесци, под насловом “Завичај”, овако му је пјевао: “…

Од постанка био си ми драг,
исто тако родне куће праг.
На вас увек сећаћу се ја
ту ме сунце најпре обасја.
Мог живота ту почиње ток
најмилији, први дечји скок.
Ту ми беше први мајке зов,
сећаћу се док легнем у ров…”

Необични “Американац” Анђелко Жарковић данас почива у сеоском гробљу у Убоску код Љубиња. Ту је “легао у ров”… Упркос раскоши Америке.

Жарко Јањић

Текст је објављен у штампаном издању „Гласа Требиња“, број 1.111, децембар 2019. године (странице 32 и 33)