Oве године на Велику Госпојину навршило се 150 година од сабора у невесињском Биограду на коме је донесена одлука о дизању устанка у Херцеговини.
О значају Невесињске пушке своју ријеч рећи ће историчари, док писци и пјесници имају слободу да на свој начин обраде ову тему.
Портал Слободна Херцеговина има велику част да поводом овог значајног јубилеја објави серијал текстова из пера нашег гласовитог писца Бора Граховца.
Ријеч је о одломцима из ауторовог романа „Лукавачки кланац“ који су преточени у шеснаест кратких прича. Граховцу је за роман „Лукавачки кланац“ 2014. године додијељена „Златна сова“, једна од најзначајнијих књижевних награда која се додјељује у Републици Српској.
За срећног договора и у здравље младенаца, на чијем се весељу данас договарају, иако је то требало бити на другом мјесту и другом приликом, али су ради тајности и страха од издаје изабрали баш ово мјесто и овај догађај, подигоше чаше и наздравише.
Никола Дукичић одмах као вођу делегације предложи младог лукавачког кнеза Илију Стевановића, окрену се старом пријатељу Симуну па му, непримјетно се смијешећи испод дебелих сиједих бркова, рече:
– Пошто си ти, Симуне, недавно био на Цетињу и с књазом разговарао о устанку, предлажем да и ти пођеш и да упознаш младог и још стидног коџобашу са нашим господаром.
Овај приједлог сви присутни одобрише. На њихов узвик: „Тако је!“ Илија поцрвење у лицу, нервозно се промешкољи на столици, изненађен овим приједлогом, невјешто узе ријеч у намјери да избјегне путовање и сусрет са књазом Господаром. Од давнина у њему тиња жеља да оде на Цетиње и да види тај свети херцеговачки Јерусалим на коме вјечна слобода царује. Да се надише слободе и да му се прси јунаштвом напуне, да упозна браћу слободаре које он, као и сви Срби Херцеговци, воли више од ишта на свијету. Нико никога на свијету не воли и не цијени као што Срби Херцеговци воле и цијене Србе Црногорце, без обзира на њихове мане и несташлуке због којих они понекад трпе и бол подносе. Све им то Херцеговци опраштају, као што и рођеном брату опраштају странпутице које направи у необузданом и раскалашном животу. Живе у нади да је брат млад и неискусан и да ће се дозвати када сазре и омудра.
Илустрација посвећена Херцеговачком устанку је објављена на насловној страни француског листа L’illustration (journal universel). Овај лист је излазио у Паризу од 1843. до 1944. године
Млади коџобаша Илија, неискусан и невјешт у сусретима и разоворима са владарима, загрцну се ракијом коју је хтио на брзину да испије и да смири устрепталу душу, пошто се добро искашља, на брзину смисли одговор, па на понуђену част узврати.
– Ја људи нијесам спреман ни приправан да изађем пред Господара… Ја сам мислио да ће се то десити неком другом приликом… Ја тренутно немам ни руво, ни оружје, ни дар са којим би могао пред њега изаћи.
– Човјек који се бави народним пословима мора увијек бити спреман да за интерес народа изађе пред свакога господара, па га он био братски или душмански. Да стане и пред Содому и пред Гомору и пред црног ђавола или, у противном, не може бити народни вођа, вјешто стари коџобаша наведе воду на свој млин и погоди младог коџобашу у најтање и најосјетљивије мјесто када му се овај најмање надао.
– Тако је! Одушевљени Николиним ставом повикаше остали.
– Мора се ићи пред Господара! Узе ријеч поп Гаћиновић, без његовог благослова ништа не можемо нити смијемо радити. Је ли тако, браћо?!
– Тако је! Поново и по ко зна који пут поновише главари.
Трећег члана депутације предложи стари Вујадин Лубурић. Он је био нешто млађи од коџобаше Николе, важио је за угледног и намног домаћина у Риоцима и свим селима која се ослањају на корићки друм. Био је тврд ослонац и сигурна веза свим оним који су ишли преко Лукавачког кланца према Црној Гори и Цетињу. У његовој су кући налазили уточиште, храну и пресвлак. Он их је дочекивао и испраћао и са њима о важним и повјерљивим стварима разговарао. Жеља му је била да и он једнога дана с њима пође и пољуби Господареву руку, без неког нарочитог посла и без икакве важне потребе. Ето онако, само да види младога књаза, српску узданицу. Жеља му се није испунила, па предложи свог сина Мрдака, младо момче од двадесет шест година, да он са Симуном пође као трећи члан, да види Господара и да му пренесе његове поздраве.
Присутни се са приједлогом сложише и исти дан преко Кланца оправише делегацију. Са њима, хајдучким путем, и Вујадин се врати кући.
На Кланцу, Илија је дуго стајао. Нешто се мислио. Гледао је низ дуго Лукавачко поље у суру Вележ која се у тами назирала. Није му се ишло. Радо би се вратио. „Није лако изаћи пред Господара. Шта ће ми рећи и шта ћу га питати“? Постављао је себи загонетна и тешка питања. Храбрили су га Симун и Вујадин. Симун му је објашњавао да је све трговина.
– Трговина је компликована док не почнеш трговати. Када једном затргујеш, онда не можеш без ње. Уђе у крв човјеку. Тако је и са владарима и њиховом политиком, они увијек нешто тргују. Ја тргујем с ајваном, а они тргују с народом. Никакве разлике између моје и њихове трговине нема. Само што је код њих већи улог и мања штета ако изгубе. Ако ја изгубим пропао сам, а ако они изгубе пропао је народ. Ко боље превари и боље подмити у тога је и боља добит.
– Када се једном сретнеш са нашим владаром вазда ћеш му више ићи и вазда ће ти виша жеља бити да се поново сретнеш с њим. Ех! Да ми није пустије година и ја би, Божија ти вјера, ишао с вама. Мило би ми било виђет књаза. Мило да вам не могу казат, храбрио га је стари Вујадин.
Илија је њих све разумио и схватио. Када су га изабрали за коџобашу мило му је било, надао се да ће се врзмати туда до Касабе, понекад отићи до Мостара, јахати коња преко Оџака и пркосити Турцима. Овоме се није надао. Макнут му је народ на душу и он треба да га носи и да испуњава његове жеље. У сталном размишљању у коме није ни примјећивао Симунове пошалице и разне догодовштине из његовог богатог трговачког живота, које је он духовито и сликовито препричавао, стигоше Вујадиновој кући у Риоца. Ту законачише са намјером да сјутра наставе пут, по ноћи Илију забоље доњи дроб и он остаде да се лијечи чајевима од хајдучке траве и сувог штавља, а Симун и Мрдак, без њега, одоше пут Цетиња.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
