Језик и писмо, посматрани као делови једне целине, један од основних националних обележја сваке нације. Мењају се са променама националне снаге, миграцијама, променама у структури становништва и сл. Тако имамо Немце који говоре немачки, Французе који говоре француски, Италијане, Шпанце итд, све до Срба који говоре и пишу српски. Сви ови национални језици мењали су се кроз време, углавном природним путем. Кажем углавном јер национални језици могу се мењати и насилним методама, нелингвистичким. Тако су у наш језик ушле турске речи којих има много више него што просечан Србин зна, дакле, толико су се одомаћиле да их ми сматрамо изворно својим. До овога је дошло делом насилно, наметањем имена округа, неких установа и сл. али и природним путем, услед дугог, непрекидног битисања два народа на истом простору. И тако је нама данас једнако природно да кажемо авлија и двориште. С тим што овој другој речи препознајемо корен и разумемо њено природно значење, док је прва именица којој знамо значење, као када се научи реч у страном језику. Дакле, значе исто, користимо их обе, али није исто!
Забрана употребе ћирилице објављена на њемачком језику, као и на латиници и ћирилици
Следећи освајачи, Аустријанци и Немци нису укоренили своје речи у наш језик. Нису се задржали довољно дуго, Богу хвала. Али, под њима се догодила другачија интервенција на српски језик. Наиме, они су за своје архинепријатеље на српском тлу одабрали Ћирилицу и Српску Православну Цркву. Звучи познато? То су исти непријатељи против којих се, од свог постанка, боре југословенски комунисти и сви други непријатељи Српства. Баш сви! Хрвати, муслимани, Бугари, Мађари… па до данашњих дана – ЕУ, НАТО, ЛГБТ, НВОи, сваки, од првог до последњег, аутошовиниста! Они јасно препознају у чему лежи српски идентитет и против тога се боре. Упорно и бескрупулозно. Може им се. Боре се против свега српског непријатељи споља, помажу им, колико год могу, домаћи издајници, али, нажалост, и ми, ћутањем и чекањем да неко други уради нешто. Купујемо деценијама својој деци мајице које рекламирају неке западне „вредности“, које то нису. До те мере нису да су те поруке обично осмишљене управо за тржишта као што је наше, да би подржале „грађанисте“ који нам потом објашњавају да Сунце излази и залази на западу, и само га тамо можемо видети. Скупа са том американизацијом, дошло нам је преумљење по коме је писати латиницом исто што и ширити руке ка другим народима, бити савремен и отворен ка свету, односно различит од Северне Кореје! Али, да ли је баш тако? Да ли та наша латиница говори окружењу и белом свету да смо ми пријатељски настројени , да нећемо никога да „поједемо“ или да смо безидентитетна маса која једва чека да је неко обликује. Резултати тог обликовања, које и те како траје, је да је ћирилица у нашем јавном простору постала невидљива. У нашем престоном Београду, на пример, број фирми чије је име или лого исписан српском ћирилицом своди се на неколико процената. Ћирилица се види на старим зградама задужбина, остављених своме роду од некадашње господе и патриота, на старијим издавачким и новинским кућама, неким књижарама и то је то. Чак и новије издавачке куће имају латинична имена, логое; латиничне књиге и латиничне читаоце. У њиховим именима нема префикса „српски“. Таман посла. Јер, уз усвајање свести о латиничној изузетности, усвојили су и идеју да је ћирилица део ретроградног, радикалног дела српског народа са којим се нипошто не може у Европу!
Тај антићирилички покрет никада, од 1914. до данас, није престао да постоји. Патолошки Југословени, потоњи комунисти, својски су подржали тај процес, пуштајући да он учини органску промену у свести Срба, да би нам као некада авлија сада постало природно dvorište. Након комуниста, сви њихови наследници, са малим изузецима, наставили су непротивљење десрбизацији српског друштва. Ћирилица је готово на умору, образовање је врло упитног здравља, култура је у великој мери самопорицајућа. Са Црквом се боре на дневном нивоу.
Последњи стожер, бранич идентитета, кога су „заробили“ је сам српски језик. Дакле, није довољно убити аутентично српско писмо већ се мора унитиштити и сам језик и култура говора. Наиме, од пре пар дана, сви смо, уз запрећене високе новчане казне, обавезни да се у јавном говору ругамо свом матерњем језику у име неке лажне равноправности. Замењујући намерно значења појмова СЛОБОДА и РАВНОПРАВНОСТ са КОЛОНИЈАЛИЗМОМ и РАДИКАЛНИМ ФЕМИНИЗМОМ, који је последњих година за главу претекао ЛГБТ-јевце, небинарце и остале такмичаре у трци за обесмишљавање људске врсте, наши законодавци потписали су оно што су им моћници наметнули. Тако смо ми сада у ситуацији да морамо да кажемо да цар није го, иако му се све види, или ће нас његови „перјаници“ тући и за џеп вући.
Желим да верујем да је ово само пролазно лудило, доба мрака и да ће Срби смогнути снаге да упале светла, као што су много пута у својој дугој и јуначкој историји чинили.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
