Када се погледа на свакодневне, обичне разговоре о прошлости које можемо чути у Херцеговини, види се да је доминантна тема свих тих разговора миграциони процес.
Оно што желим овдје да сугеришем је сљедеће: миграциони процес, та историјска чињеница је пренаглашена, или још прецизније, непотпуно сагледавана и тумачена.
Читава источна Херцеговина је током XIX вијека запљуснута помјерањем фамилија. Али, ваља се упитати: гдје су те фамилије стигле, на које и какво тло, одакле су стигле, што су оставиле у ранијем завичају? Какво културно наслијеђе? Овдје бих рекао неколико ријечи о миграцијама гледајући примјер предјела Дабар у источној Херцеговини.
Види се на први поглед да је дабарску имиграцију током XIX вијека у којем се биљежи најснажнији улазак фамилија, карактерисао њезин изразито унутрашњи карактер. Примјетно је помјерање ка Дабру и корјенићких и опутнорудинских и бањанских фамилија. Међутим, видљив је, без обзира на малобројност родова, старинарски елемент који се веже за прву половину XVI вијека.
У случају свих ових братстaва може се рећи да се њихово кретање одвијало кроз предјеле обиљежене стећком и Крстом и кратки и драгоцјени преглед етнографа Петра Шобајића служи показивању: а. Претежно унутрашњег карактера дабарске имиграције XVIII и XIX вијека – кретање фамилија из ужег територијалног обухвата б. С тим скопачно, помјерањима родова готово искључиво унутар културно-историјског простора који доминантно обиљежава стећак и високи средњовјековни Крст. Дабрани су се углавном укопавали у гробљима средњег вијека која су надограђивана крсним споменицима са ћириличким натписима, а поткрај XIX вијека, веома често, епитафима: „Овдје леже српске кости…“ или: „Овдје леже кости православне Српкиње…“.
Желим изрећи мишљење о неопходности посматрања миграционог процеса у контексту културне матрице и токова који су дјелатни у укупном простору земље кроз коју се ове фамилије крећу. Одређени криви погледи могли су бити стечени и учвршћени у нашем народу и усљед извјесног пренаглашавања у литератури обима и важности ових процеса. У извјесној мјери томе је допринијела српска антропогеографска школа која је донијела бројна сазнања и научне користи, али су њени резултати постали уџбеником из којега је наш народ у Босни и Херцеговини скоро искључиво сазнавао своју прошлост.
Десило се то и због недостатка увида у архиве у приморју који су српским истраживачима били недохватљиви или тешко приступачни. Осим тога, архив Херцеговине је уништен у ратовима. Дакле, овим опаскама ни случајно не доводим у питање ваљаност и корисност резултата прегорног рада низа српских етнолога.
Фото: Горан Комар / ФБ
Њихови су напори били посве неопходни. Занимљиво је да су недавна архивистичка истраживања у Боки которској и Дубровнику по правилу доносила сазнање о ранијем присуству великог броја родова чије је присуство усмено предање фиксирало у одређеним периодима.
Већ и радови г. Радмила Пекића и Ђура Тошића који доносе податке из Државног Архива Дубровник (XIV-XV в) снажно сугеришу присуство српског народа. То су обична народна имена раширена по читавом Балкану. Питање јесте што би, какву жетву имена житеља средњовјековног Дабра, донијела систематична истраживања.
Када се посматра процес усељавања дабарских родова у овај крај, па се тај процес гледа изоловано, онда се отвара механизам и поступак који би могли упоредити са тзв. „типолошким“ методом у археологији.
Такав традиционални поступак у археологији, на пр. Босне током XIX вијека, посве је занемарио стратиграфију налазишта. У нашем случају, занемаривана је чињеница потпуног културно-црквеног јединства матичног састава и усељеника. Никада подручја источне Херцеговине нису била потпуно испражњена од становништва, а што је још много важније, овдје је постојала идентична комплетна културна стратиграфија простора каква је „остављена“ у матичним крајевима.
Српска антропогеографија није учинила погрешке у детекцији процеса, али је произвођен учинак занемаривања културно-црквеног јединства и функционалне повезаности тла које је носило и истовјетан етнички супстрат. Уз друге чиниоце, могло је то доприносити свијести о дијаспорном (дијацезном) карактеру српских заједница у унутрашњости Херцеговине.
У Дабру, као и другдје, видимо искључиво српско-српска историјска сусретања. Биљези земље су густо посијани и високо униформни. Дабар је добар примјер. Он илуструје таква, умногоме недавна сусретања. Простор у којем се она догађају гради нераскидив културни круг који сабира трагове јако древних култура планине, планинског културног изолата и оне посијане у вањском динарском пасу који се, каже наука, непрестано уносе у континент. Можда „континент“ и његове заједнице можемо посматрати као статичан економски образац, али његов културни образац је изразито динамичан и то показују крајње моредни натписи XIX вијека.
Када с погледа на сакрално наслијеђе Дабра које је одољело времену и уништавањима, тада се као доминантан етнички биљег указује српска баштина XIV-XX вијека. Као и у осталим регијама источне Херцеговине, ова гробља и цркве (и црквишта) распоређена су у свим дјеловима поља. Посве је јасно да се гробни и црквени споменици српског народа наслањају на гробља средњег вијека у којима су често присутна црквишта са полукружним (потковичастим) апсидама. У Дабру су обнављане старије црквене грађевине, неке су цркве, могуће подигнуте изнова, а један одређени број можда никада није поправљен послије рушења и запуштања. Сада видимо њихове темељне зидове (Подком, Клечак).
О „инсталацији“ богумила као преовладавајуће религије у Босни и Хуму овдје не бих говорио, изузев да је тај пројекат имао ненаучни и програмски политички карактер. Било је покушаја да се читаво материјално наслијеђе средњег вијека припише јеретицима. Писци који су истицали такве ставове су се кретали за преовладавајућим погледима свога времена које је изњедрила неколицина научника и истраживача који су гравитирали Земаљском музеју Босне и Херцеговине, а заправо, научно-пропагандној платформи аустроугарског политичко-културног захвата у нутрини средишње српске балканске земље, захвата који је задуго претходио анексији.
Горан Комар
Литература
Ahmed Aličić, Katastarski popisi elajeta Bosna. Opširni katastarski popis za oblast Hercegovu iz 1585 godine (sveska II), Sarajevo, 2014.
Đuro Basler, Arhitektura kasnoantičkog doba u Bosni i Hercegovini, Sarajevo, izd. Veselin Masleša, 1972. Овај аутор вјерује да је град подигнут од стране Јустинијана у склопу замисли утврђивања граница пред рат са Источним Готима, прије 535. године. Комплекс архитектуре у западном дијелу града хипотетички опредјељује као остатке цркве. Овдје су посвједочени укопи на почетку 20. вијека – формирање два до три индивидуална гроба (могуће два римокатоличких житеља и један православни) из околних села у склопу настојања овдашњих римокатолика да посвоје остатке каструма.
Đuro Basler, Koštur-Dabrica, Arheološki leksikon Bosne i Hercegovine, tom 3, Sarajevo, 1988. Aутор помиње могуће постојање цркве.
Esad Kurtović, Emir Filipović, Ćetiri bosanska sokola, Pregled, časopis za društvena pitanja, br. 1., godište LII, Sarajevo, januar-april, 2011.
Hamdija Kreševljaković, Hamdija Kapidžić, Stari hercegovački gradovi, Naše starine II, 195. Аутори доносе кратак опис града, а ослањајући се на кустоса Димитрија Сергејевског, саглашавају се у погледу старости града који сврставају међу најстарије.
Ljubo Mihić, Turistički motivi Stoca i okoline, Zenica, 1973.
Marko Vego, Naselja bosanske srednjovjekovne države, Sarajevo, 1957.
Marko Vego, Novi i revidirani natpisi iz Hercegovine, n. s. Arheologija, GZM XIX, Sarajevo, 1962.
Marko Vego, Zbornik srednjevjekovnih natpisa Bosne i Hercegovine, III, Zemaljski muzej Sarajevo, 1964.
Nada Miletić, Arheološki leksikon Bosne i Hercegovine, Sarajevo, 1988, III.
Šefik Bešlagić, Stećci Hodova, Anali Historijskog instituta J.A.Z.U. Dubrovnik, godina XII, 1970.
Vladimir Mošin, Ljetopis popa Dukljanina, Zagreb, 1950, 75.
Аранђел Смиљанић, Дубровачко писмо жупану Радосаву Главићу и Радовцу [1422], 1 јун 21, Грађа о прошлости Босне, књ. 3.
Божидар Ферјанчић, Спис о народима, у: Византијски извори за историју народа Југославије том II, САН, Посебна изд., књ, CCCXXIII, Византолошки институт књ. 7, Београд, 1959.
Вељан Атанасовски, Пад Херцеговине, Народна књига/Историјски институт у Београду, 1979.
Владимир Мошин, Сима Ћирковић, Душан Синдик, Зборник средњовековних ћириличких повеља и писама Србије, Босне и Дубровника, књ. I, 1186-1321, Београд.
Владислав Скарић, Попис босанских спахија из 1123 (1711) године, Гласник Земаљског музеја Босне и Херцеговине, св. II, Сарајево, 1930.
Горан Ж. Комар, Средњовековно гробље у Ранковцима код Љубиња у Републици Српској, Гласник Друштва конзерватора Србије бр. 39, Београд, 2015.
Горан Ж. Комар, Средњовјековни крстови и натписи љубињског подручја, Херцег Нови, 2015.
Горан Ж. Комар, Ћирилични натписи источне Херцеговине (са прегледом Крстова), друго допуњено и измјењено издање, Херцег Нови, 2015.
Горан Ж. Комар, Ћирилични натписи Старе Херцеговине (са прегледом крстова), треће допуњено и и змјењено издање, Подгорица, 2016.
Горан Ж. Комар, Ћирилични натписи на стећцима, Београд, 2018.
Гордана Томовић, Морфологија ћирилских натписа на Балкану, Београд, 1974.
Ђуро Тошић, Средњовјековна хумска жупа Дабар, Историјски институт Београд, 2005.
Љубa Стојановић, Стари српски записи и натписи, књ. III, СКА, Београд, 1905.
Маркo С. Поповић, учитељ „Дабрица и град Коштун (Костур)“, Босанска вила, годиште V, бр. 1, 1889.
Марко Поповић, учитељ, „Дабрица и град Коштун (Коштур)“, Босанска вила, бр. 3, 1889, 43. Чланак је написан 1. септ. 1888. године.
Милош Благојевић, Град и жупа — међе градског друштва, Социјална структура српских градских насеља (XII—XVIII век), Смедерево-Београд 1992.
Милош Благојевић, Оброк и приселица, Историјски часопис 18, Београд, 1971.
Михаило Динић, Земље херцега Светога Саве, у: Култни предак херцег Вукчић Косача, Београд, 2007.
Петар Ђорђић, Историја српске ћирилице, Београд, 1990.
Петар Шобајић, Дабарско поље у Херцеговини – антропогеографска испитивања, Српска Академија Наука, Српски етнографски зборник књ. LXVII, Београд, 1954.
Радмило Пекић, Жупа Дабар у средњем вијеку, Билећа, 2005.
Радмило Пекић, Културни остаци жупе Дабар на подручју села Потком, Културна и духовна историја Херцеговине, Гацко, 2004.
Радмило Пекић, Брачне везе Захумљана и Требињаца у Дубровнику, у: Српско писано насљеђе и историја средњовијековне Босне и Хума, Бања Лука – Источно Сарајево, 2018.
Радован Самарџић, Турци у српској историји, у: Историја српског народа, трећа књига, први том, Срби под туђинском влашћу 1537-1699, Београд, 2000.
Сима Ћирковић, Сеоска општина код Срба у средњем веку, Работници, војници, духовници. Друштва средњовековног Балкана, Београд 1997.
Синиша Мишић, Историјска географија српских земаља од 6. до половине 16. века, Београд, 2014.
Ћиро Трухелка, Стари херцеговачки натписи, Гласник Земаљског музеја, Сарајево, 1892.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
