• Управо је изашла из штампе књига: Миле Рајчевић: Свјетла угашених огњишта у којој аутор жели да остави писани траг историји, да се не „почупа коријење и сачувају истине о српском народу“ који је вијековима живио на овим просторима, имао своју богату историјску и културну баштину.У књизи се налазе истине о злочинима који су се догодили српском народу у некадашњој општини Госпић и околним српским селима која су етнички очишћена, започето у 2.свјетском рату 1941 – 1945.године, а довршено у грађанском рату у Хрватској педесет година касније 1991 – 1995.године.

Миле Рајчевић (фото: Т. Ћоровић)

Читаоци ће у књизи пронаћи податке о Казнионици Окружног суда у Госпићу, првом концентрационом логору за Србе 1941. године, „Кристалним ноћима у Госпићу“ 1941. и 1991. године, стравичне изјаве преживјелих свједока ужаса поткријепљене оригиналном документацијом и фотографијама стравичних догађања, од страдања српског народа у Госпићу, покоља српског становништва у Смиљану, Дивоселу, Липама и околним српским селима 1941. године, па све до операције хрватске војске „Медачки џеп“ 1993. године, протјеривања српског становништва, етничког чишћења и егзодуса 1995. године.

Посебно поглавље у књизи посвећено је културним и антифашистичким споменицима у Госпићу и околним српским селима који су порушени у грађанском рату у Хрватској 1991. године, рушењу православних храмова и затирању православља у 2.свјетском рату, као и послије рата. Геноцид над српском дјецом, који је чињен на овим просторима у вријеме 2.свјетског рата, преко кога се олако прелазило послије рата, је најтежи злочин против човјечности, а ова мјеста су примјери гдје је то плански и систематски чинила НДХ. Рушењем православних храмова, културних и антифашистичких споменика протеком времена, етничким чишћењем, прекрајањем историје желе се уништити трагови о животу српског народа на овим просторима, будући неће бити аутентичних и изворних трагова као „свједока времена“ и баштине значајне за историју српског народа.

Рецензија: Књига која одваја од заборава, образује и опомиње

Трећом књигом, која је пред нама, аутор проф. Миле Рајчевић прати и сагледава живот и страдање Срба крајишника у подвелебитским селима од почетка Другог светског рата до краја 1995. године и дефинитивног протеривања са простора Лике. Књига међи простор у коме су живели и у коме су пострадали лички Срби. Често пута живот није довољна потврда да је неко ту био, постојао, оплемењавао простор баштинећи своју Веру, обичаје и културу свог народа. Због тога, што живота у личким селима у којима су живели Срби више нема, могли би vice versa закључити да га није ни било. Међутим, аутор предано, стрпљиво и професионално, ниже документа, изјаве затвараних и преживелих људи, имена стратишта, јама, казнионица, логора приближавајући их у књизи читаоцу речима, фотографијама, скицама и оригиналним документима и архивском грађом, које стварају слике које враћају Србе у Лику. Проф. Рајчевић, живећи у Лици готово 60 година, сведочи и личним физичким присуством појединим догађајима, не дајући простора за сумњу, или помисао да ли је изнето тачно, веродостојно, и да ли се десило. Ако би неко и посумњао у изнето у другом делу књиге, аутор појачава аргуметацију, постављајући велики број фотографија, докумената, који визулено улазе у разум читаоца гасећи могуће несвесне сумње у самопитања „па зар је заиста било могуће да се све ово овако и на овакав начин дешавало.“
Потресна сведочанства преживелих од ове монографије праве књигу «тешку» за читање. Ауторова намера није да вас одговори након првих описа смрти, мучења и јаука јадних и очајних Срба који стоје у редовима за клање, од читања, он жели да истином као јединим мотивом потврди и образложи постојање и свако име несталог, закланог и убијеног Србина на споменицима којих је било у сваком селу. Слике убијених, удовица, деце у логорима, додатно појачавају изнете чињенице.

Између дугих листа и пописа мртвих душа, аутор се бави и друштвеним односима међу најбројнија, практично једина два народа у Лици, Хрватима и Србима. Верска различитост и припадност двема Црквама искаче у први план као condicion sine qua non ко је у посматраном периоду био са ножем, а ко под ножем. Мало је Срба било са Хрватима у злочинима против својих. Са друге стране још мање је Хрвата било са Србима изнад јама и у логорима у „најтежим временима за Србе на овим просторима“ према речима аутора.

У готово 50 година паузе између намере Хрвата да реше питање Срба у Лици, успоставом НДХ почетком 1941. и прве прилике да се иступи из заједничке државе са Србима, српски народ крајем рата, занет и забављен новоуспостављеним слоганом „братства и јединства и његовог чувања као зенице ока“ заједно са „браћом“ Хрватима, подижу споменике изнад јама у које су бацани 1941-45. Подижу се спомен – плоче, спомен-домови зидају се и лију стилизовани споменици који сведоче о заједничком страдању и борби против фашиста и фашистичких слугу. Нигде споменика који би осудио усташку каму и званичну хрватску политику тог времена да Срби нестану са простора Лике. Аутор ту тему још на почетку књиге веома пажљиво обрађује кроз говоре хрватских челника и свештенства Католичке цркве. Говори су јасни, прецизно адресирани на Србе Личане давно пре почетка рата. Можда је најкраћа, али најјаснија она „Српске псине преко Дрине.“

Са друге стране непоклани Срби уз сугестије нових хрватских политичара, некритички, наивно и лако су одлучили када се клање завршило и да им опросте у име поменутог братства и јединства и заједничког напретка у новој, опет заједничкој држави.

Међутим, онакви какви су били у Другом светском рату хрватске власти су једва дочекали другу прилику која почиње 1991. године да заврше започето и коначно реше питање и проблем Срба у Хрватској. Тада су углавном чињена иста недела, али су срушени и минирани споменици, спомен- костурнице и спомен-плоче које су постојале као докази претходних зверстава. Опет су ту слике лешева, аутопсије, сведочења заробљених „крсташа.“ који су стигли да помогну у убијању. Међутим, како то аутор лепо примећује, овај пут немају се коме извињавати, Срба на простору Лике и Хрватске практично више нема, самим тим нема ни потребе да се било ко и било коме, а понајмање Србима извињава.

Страдање и ужаси, описани у књизи, требали би бити стална опомена и преамбула у свим документима православним Србима, како и са коликом пажњом треба разговарати и прилазити „комшијама.“
Свима који прочитају ову књигу проф. Миле Рајчевића засузиће око и испунити душа потресним сликама и сведочењима мучених, злоставњаних и убијаних рођака, кумова браће по вери за наук, и за навек.
Књига која одваја од заборава, збирка злочина, штиво које образује и опомиње, енциклопедија Срба Личана, уджбеник и алгоритам односа Хрвата и Срба у новијој историји.
На крају ћу су уместо уобичајене препоруке за читање, навести стих из Горског вијенца „Покољења дјела суде, што је чије дају свјема.“ На нама је да о тим дјелима сведочимо говором, артефактима свакако и књигом, што аутор упорно и предано чини све ове године у изгнанству у Београду одвојен од завичаја и родног Дивосела.

Милан Почуча
Редовни професор Правног факултета
Универзитета Привредна академија у Новом Саду