•  Не претјерујемо са демонстрирањем хришћанског „посног“ понашања (оно скрушено поклоњење свима и свакоме уз обавезно „праштај, брате!“ потпуном незнанцу) које често прати наша окамењеност и неспособност да људима које јесмо увриједили заиста одемо и кажемо „Опрости, до мене је!“ Дакле: форме само онолико колико и суштине.

• Христос каже: „А кад постите, не будите суморни као лицемјери; јер они натмуре лица своја да се покажу људима како посте. Заиста вам кажем: Примили су плату своју.А ти када постиш, намажи главу своју, и лице своје умиј, да те не виде људи гдје постиш, него Отац твој који је у тајности; и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно“ (Мт 6,17) Све је речено!

• Нема потребе ни да се стидимо поста ни да се њиме разбацујемо. Ако смо у прилици да можемо да постимо без сувишних коментара са наше стране али и са туђе – најбоље је. Ако се неко односи према посту са ниподаштавањем, није наше да му одмах саспемо у лице све што знамо о посту већ да свједочимо и својом неузнемиреношћу да смо утемељени у Христу.

• Правила поста су дата за монашки типик и у начелу су примјерена за људе који се не баве тешким физичким пословима и могу да свој дан прилагоде ритму молитве и рада. Ипак, свако може и треба са свештеником да разговара о томе да ли може да пости са одређеним олакшањем. Нити треба да сами себи попуштамо из објести, нити да постимо „строго“ али да уједамо људе око себе или да надувавамо прелест о свом „великом подвигу“. А најгоре је строго (или било како) „припостити мало“. Јесте боље ишта него ништа, али пост је наша љубав према Богу – па ако смо свели све на калкулацију… шта рећи…
  И иначе: храна треба да нам буде једноставна и да се њоме не оптерећујемо. Она више није тема! Од ње се суздржавамо не да бисмо више причали о „посној храни“ већ да бисмо једноставнијом храном имали више времена за Бога.

• Не само да не смијемо заборавити молитву већ је она суштина. Времена су посебно тешка, изазовна, ми сами и људи око нас забринути и дезоријентисани. Молимо се и на радном мјесту, опет не демонстрирајући пет минута нашу побожност већ читав дан понављајући у себи „Господе Исусе Христе, помилуј мене грешног“ или „Господе Исусе Христе, помилуј и спаси Цркву твоју и нас у Њој“ или „Господе Исусе Христе, помози браћи нашој која страдају и посјети нас милошћу Твојом“ или „Пресвета Богородице, помени нас пред Сином Твојим“. Или како већ умијемо и знамо. Само се молимо тихо, и што је могуће непрекдиније. Са уздахом бриге, али и наде да нас Господ неће оставити никада!

• Готово по правилу на почетку поста нам се десе нека посебна искушења. Очекивано је то. Да се види да ли је све оно што ми мислимо да јесмо и да можемо истина или илузија. Зато: припремити се и за посебна искушења.

И наравно: исправљати и исповједати не само своје гријехове већ своје карактерне лоше особине. Трудити се да са Христом напредујемо. Понијети са собом Свето Писмо и нешто од светоотачке литературе (а мени је лично драг и „Велики пост“ оца Александра Шмемана) и читати полако и без нервирања што не памтимо прочитано одмах. Приступати Светим Тајнама.

Кажем: све је ово само мали подсјетник на неке ситуације.

Ето: да дочекамо са радошћу и Васкрсење Христово!

Аутор је свештеник СПЦ и професор на Богословском факултету у Фочи