•  У недељу 2.маја 2020. на РТС у ударном термину после 20 часова и 45 минута гледаоци су могли да виде филм „Пре рата” из 1966.

Снимак екрана: biografija.org

Филм је рађен по мотивима из Нушићевих комедија „Покојник” и „Ожалошћена породица”. У филму је послератна власт искористила Нушића да би карикирала предратни живот под “ненародним”  режимом краља Александра.

Млађим генерацијама је представљен живот лопова, прељубница и фалсификатора из високог друштва. Брак је представљен као ланац.

Старији гледаоци су познавали предратни живот, али нису много говорили, бојећи се Удбе (Удба твоја судба). Млађи гледаоци који су тада познавали само послератни живот, нису имали са чим да пореде сцене из филма.

У филму је представљен брадати улични демагог који је подсећао на Николу Пашића. Он је користио  прилике да изазове протесте, али кад би стигла полиција представљао је друге као изазиваче нереда, са којима он како је тврдио, није имао никакве везе.

Српски народ који се упорно борио за своју слободу, у филму  је представљен као руља коју може да подстакне на протесте сваки лукави радикални демагог.

Уз филм „Општинско дете” из 1953. исто по мотивима из романа Бранислава Нушића у коме су исмејана тадашња хуманитарна друштва представљали су  мрачну слику предратног живота у Београду и Србији.

Насупрот таквим црно-белим филмовима снимљен је филм у боји „Дилижанса снова” из 1960. о животу у Војводини под Аустро-Угарском. Тадашња публика је гледајући филмове и упоређујући  могла да дође до уверења да је живот био много лепши и раскошнији у Војводини под страном влашћу него у слободној Србији.

Индоктринација филмовима се наставила цело време у Титовој Југославији.

У филму „Валтер брани Сарајево” нема ниједног усташе, иако је Сарајево тада било у саставу НДХ.

У филму „Окупација у 26 слика” нигде се спомињу Срби католици, иако је филм рађен по мотивима књиге „Дубровник 1941”  Мате Јакшића. Он је у својој књизи спомињао Србе у Дубровнику.

Колико памтим на телевизији Београд је за време Тита о усташким логорима приказан само филм „Девети круг” о страдању Јевреја у усташком логору.

Данас живот у Србији личи на онај из филма  „Пре рата” са лоповима, спонзорушама и плагијаторима.

Српском народу требају филмови који би га осоколили да истраје под туђим притиском. Док се такви не сниме требало би приказати филмове из Кинотеке. Некада се говорило Калај Босну калајише. Сем тога српски народ у Црној Гори изложен је упорној пропаганди  да прихвати црногорски идентитет као свој. Телевизија у Црној Гори приказује старе филмове из Кинотеке да би изазвала промену идентитета.

Да би српски народ спознао своју прошлост и тиме се припремио за садашњост и будућност требало би на  РТС приказати углавном документарне, мали број играних филмова и кратке филмове у боји из времена Краљевине Југославије који се чувају у Кинотеци. Сада се приказују ти филмови само у салама Кинотеке за мали број гледалаца.

Оснивач Соколства Тирш говорио је: „Што сав народ не зна нико не зна”.

Саша Недељковић,
члан  Научног друштва  за  историју  здравствене  културе  Србије