• Пре сто година, тачније 20.1.1921. године, после тешке болести у 66. години живота у Београду је умро прослављени српски војвода Живојин Мишић.

Из ваљевског села Струганика у коме је рођен 7.7.1855. године као сеоско дете отиснуо се у официрске воде и као веома школован официр широког војног образовања напредовао је  од чина наредника до највишег чина војводе.  Постао је легендарни стратег с особинама великог војсковође. Красило га је то што је увек веровао у свој народ и моралну снагу своје војске.

Учествовао је у два ослободилачка рата против Турске 1876. и 1877-1878. године као командант Колубарског батаљона Ваљевске бригаде.

Као командант 1. батаљона 5. пука Дринске дивизије 1885. године учествовао је у рату против Бугара.

У Балканским ратовима 1912. године после Кумановске битке унапређен је у чин генерала.

Учесник је и битке на Брегалници 1913. године.

Са војводом Радомиром Путником  сковао је план операција против Централних сила чиме је остварена  победа српске војске 1914. године на Церу.

Командовао је Првом армијом у великој Колубарској битци 1914. године и за победничке заслуге унапређен је у чин војводе.

Као начелник штаба Врховне команде српске војске у пробоју Солунског фронта 1918. године учествовао је у борбама и победама на Добром пољу, Козјаку и другим местима против немачко-бугарске војске.

Када су борбе на пробоју Солунског фронта дале резултата, те уз неодољиву жељу да се крене ка отаџбини, војвода Живојин Мишић издао је заповест српској војсци 13. септембра 1918. године, која гласи:

„Сви команданти, командири и војници треба да буду прожети идејом, да од брзине продирања зависи цео успех офанзиве. Та брзина је у исто време и најбоља гаранција против изненађења, јер се њоме постиже растројство непријатеља и потпуна слобода у нашим дејствима.

Треба дрско продирати, без починка, до крајњих граница људске и коњске снаге.

У смрт, само не стајте!

С непоколебљивом вером и надом, јунаци напред у отаџбину!„

На путу ка ослобађању Краљевине Србије и других балканских земаља његово гесло је било:

„Ко сме, тај може,

ко не зна за страх

тај иде напред„

Чим је ослобођен Битољ за ратне заслуге енглески краљ Џорџ V доделио му је титулу витеза бакалауреја, тако да је био први од срба који је понео ту титулу.

Војвода Живојин Мишић је био један од највећих војсковођа Првог светског рата, постао је легенда још за живота.

Кроз свој радни век вршио је дужност и помоћника начелника и начелника штаба Врховне команде српске војске. Био је и предавач на Војној академији.

Није био вољан да се тако лако одрекне успеха српске војске после Првог светског рата у корист формирања нове државе Срба, Хрвата и Словенаца. Схватио је  да Хрвати и Словенци  у ствари неће са Србима у заједничку државу, већ желе засебну државу у коју би укључили Србе до Дрине. Са својим виђењем упознао је српског краља и Владу.

После демобилисања постављен је за начелника новооснованог Генералштаба војске.

Одлкован је са 24 домаћа и 23 страна ордена.

Обузет тада неизлечивом болешћу после лечења у иностранству и Београду умро је у зору 20.1.1921. године. Сахрањен је уз највише војне и грађанске почасти на Новом гробљу у Београду. Улице Београда биле су препуне народа с разних страна који је дошао да ода последњу почаст свом команданту и великом патриоти.

Приликом посете Београду Луја Франше д`Епереа маршала француске војске и почасног војводе српске војске, врховног команданта савезничких армија на Солунском фронту, „Политика„ је 30.1.1921. године писала да је Франше д`Епере поред осталог посетио и гроб војводе Живојина Мишића и да је необично узбуђен полажући венац рекао: „Драги војводо, твоја ће успомена не само живети у срцима српског народа, већ и  цела Француска сећаће се тебе вечно и са највећим пијететом„.

Цео свој живот војвода Живојин Мишић посветио је српској војсци, како војничком тако и командном кадру све у циљу борбе за слободу своје земље. У српском народу остаће упамћен по знању, напорима, мудрошћу и храброшћу.

Нека је војводи Живојину Мишићу вечна слава и захвалност.

Припремио: Миливоје Мишо Рупић