Давно је код Срба записано “нека свако уради што је кадар и неће народ пропасти”. Управо та свјест колективне одговорности је у најтежим временима сачувала српско име и државу.
Манастир Крка / Епархија Далматинска
Ђорђе Шагић је ушао у историју 1814. године када се као први Србин отиснуо преко баре „трбухом за крухом“. Вођени истим мотивом, долазили су након њега и многи други сународници.
Вијек након Шагићевог доласка, на позив отаџбине наши су преци о свом трошку остављали све у „обећаној земљи“ и првим паробродом се враћали као добровољци да би бранили оно што је најсветије – слобода. Није их поколебала свијест о томе да ће многи од њих заувијек остати у неком рову дајући свој живот у замјену за слободу српског рода. Србија је са 1.100.000 мртвих и још више рањених постала синоним слободе тога времена. Кроз историју смо више пута научили да се слобода не добија него осваја, међутим, у данашње вријеме промјениле су се методе.
Током злочиначке акције Олуја из Крајине је протјерано око 250.000 Срба. Када се томе додају и они који су протјерани из хрватских градова и западне Славоније укупан број протјераних Срба из Хрватске је већи од пола милиона. Од тог броја данас више од 300.000 протјераних Срба из Хрватске живи у Србији. Већина њих, као и њихови потомци, имају право на домовницу, а самим тим и могућност да гласањем утичу на одбрану српских националних интереса.
Многи ће са пуним правом рећи да не желе пасош земље која их је протјерала. Међутим, управо је брисање Срба циљ који је поставио усташки министар Миле Будак. Српска незаинтересованост, немар, инертност је управо оно што званични Загреб жели. Онај ко нема право гласа не може да води никакву институционалну борбу.
На протеклим парламентарним изборима у Хрватској који су одржани у јулу ове године број регистрованих бирача у Србији био је око 31.000. Од тог броја на изборе је изашло свега 437 гласача, углавном хрватске националости. Највише гласова српских бирача добио је Милорад Пуповац – укупно 30 (тридесет).
Са масовним уписом у регистар бирача и активним учешћем глас протјераних Срба имао би далеко значајнију политичку тежину. То би створило основне предуслове за озбиљну институционалну борбу за одбрану српских националних права у Хрватској. За почетак вјечити српски представници морали би да имају свијест да њихов политички живот у највећем дијелу зависи од бирача који су протјерани из Хрватске. Истовремено, то би створило могућност стварања озбиљне политичке алтернативе међу Србима у Хрватској.
Са овим потенцијалом Срби би, преко Хрватске, могли да добију свог представника у Европском парламенту у Бриселу. У овој борби неопходна је помоћ надлежних институција у Србији. Онај ко не жели да било шта промјени потражиће изговоре причом како су скупи административни трошкови или пут до бирачких мјеста у Суботици и Београду. Међутим, сјетимо се наших предака који су као улог нудили свој живот са много скупљом возном картом до отаџбине и неупоредиво дужим путем.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
