• У цркви Ружици у Београду 17. јула 2020. године одржан је помен генералу Драгољубу Дражи Михаиловићу. Портал Слободна Херцеговина преноси говор који је том приликом одржао  проф. др Радмило Рончевић, родом из Гацка.

http://poks.rs

Тешко јe одабрати шта у кртаком времену рећи  о једном тако изузетном човеку, који је неизмерно волео свој народ и, током једног злог времена, значајно допринео његовом опстанку, кад добар део тог народа о њему не зна истину, или, што је још горе,  зна само за лажи, које ево скоро читав век о  њему шире комунисти и непријатељи наше нације.

Штитио је голоруки народ

У ратним годинама физички је штитио голоруки народ од свих антисрпских идеологија и зликоваца. У поратном времену, у времену комунистичког терора у којем је сатирано све што је српско, преживели саборци и присталице Равногорског, четничког покрета били су једина одбрана Српства од обезбожења, расрбљавања и нестанка наше нације. То је био неугасли жар у пепелу који је опстао и после више деценија  постепено се разбуктавао до данашњих дана. Надам се да ће прећи у велики пламен који ће дефинитивно ослободити Српство од комунизма, европејства и великих лажи и заблуда. Пламен ђенерала Михаиловића наставак јe пламена који је запалио вожд Карађорђе па и  његов пламен можемо опевати   Његошевим  стиховима  “Плам ће вјечно животворни, блистат Србљу твоје зубље, Све сјајнији и чудесни у вјекове биват дубље”. Време је потврдило истинитост ових стихова.

Најодликованији српски официр

О ђенералу Михиловићу као најодликованијем српском официру, команданту једне војске, коју је покушао устројити  на  традицији славне српске војске, што у оном времену и околностима није било могуће,  може се говорити само с поштовањем, као о човеку  високог општег и официрског образовања,  високих моралних назора, који је  поштовао све ратне законе и поступке.

Остарели војвода Петар Бојовић своје писмо ђенералу Михаиловићу од 10. децембра 1942. завршава речима: “У одсуству физичке снаге да узмем непосредног учешћа у остварењу овог великог дела нације, ја сам Вам, драги и велики сине српскога рода, ставио на расположење моје име и моју децу уз очински поздрав и војничку заповест: ’Напред у победу, за Краља и Отаџбину’.

Записи Светог Николаја Жичког

О ђенералу Михаиловићу као народном човеку, хуманисти, патриоти, хришћанину и праведнику најбоље сазнајемо од Светог Николаја Жичког, одосно његовог говора на помену ђенералу у Чикагу 1954. године,  као и из његовог писма  Винстону Черчилу 1946. године у коме моли овог србомрсца да се заузме за праведника какав је ђенерал Михаиловић. Он, поред осталог,  истиче да смрт није крај човека, да су мртви праведници моћнији од живих , да су Срби песнички, епски народ, да ће генерације опевати свог трагичног јунака, који ће ући у народно предање у легенду. Слично мишљење о ђенералу Михаиловићу имао је и краљ Петар Други.

Наша деца и омладина деценијама се васпитавају на лажној историји, поготово на лажима о Другом светском рату.

Ђенерал Михаиловић и  Југословенска војска у отаџбини приказивани су као четнички  кољачи, издајници, колаборационисти са Немцима и усташама иако је било супротно, аустоугарски каплар, партизански маршал са својом  војском већи део рата ,,пландовао“ безбедно на територији под контролом  усташа  Анте Павелића.

Синдром наклане овце

За истину о  догађајима за време тог рата неопходно је  упознати и све чињенице које је изнео ђенерал Михаиловић у завршној речи у току монтираног суђења њему и његовој војсци. Није Броз са својом војском поразио ђенерал Михаиловића и његову војску. Антисрпске снаге и на Западу и на Истоку су у свему подржале Брозову антисрпску политику. Војска ђенерала Михаиловића је остала без оружја и свега потребног за рат. Морала се повлачити. У току вишемесечног повлачење из Србије и Црне Горе преко Босне до Блајбурга, са више хиљада грађана, рањеника и тифусара и  у свакодневним сукобима са партизанима и усташама, често уз ваздушне нападе савезника, без муниције, хране, лекова, одеће  и обуће, погинуло је, умрло или нестало десетине хиљада четника, махом младића. У исто време је на Сремском фронту погинуло такође десетине хиљада српских младића које је Броз присилно мобилисао. У току прве половине 20. века,  обезглављени смо као нација и биолошки кастрирани два пута.

Под свакодневним терором, лажима и пропагандом као и због губитка најбољих у рату део српског народа задобио је нешто што ја називам ,,синдром наклане овце“. Када вук упадне међу овце и накоље неку овцу, а чобан у исто време дотрчи и потера вука, овца у страху трчи за вуком. Велики део нашег народа је, на своју несрећу и велику несрећу нашег Рода, деценијама трчао за својим вуком, за Брозом,  и његовим  следбеницима. Чак и  сада наши властодршци, као наклана овца, трче за зликовцима  који су нас бомбардовали, побили велики број људи и деце, порушили мостове, привредне објекте, гађали нас касетним бомбама и осиромашеним уранијом, а које данас називамо пријатељима и саветницима.

Покољења дјела суде

Генерације спских ратника из Првог и Другог светског рата као и храбри ратници из последњег рата,  наши Прометеји наде, апостоли јада, како је туговао Милутин Бојић, имали су са чим изаћи пред Милоша. Остали нараштаји и  генерације то немају. Још увек  племе наше ,,сном мртвијем спава“. Срећом почели смо се будити. Надам се да ће нам вјечно животворни плам вожда Првог и вожда Трећег српског устанка помоћи да се пробудимо, да се вратимо себи, својој традицији, да упознамо нараштаје са сопственим националним бићем, са значајем гусала, са својом, у свету јединственом поезијом ( поред свих зала песма нас  је одржала), коначно, да опет постанемо и Срби и браћа и људи и Немањин сој, како је то громко певао Ђура Јакшић. Ако не буде тако, ,,Покољења дјела суде“!!!

У поменутој завршној речи на суђењу, ђенерал Михаиловић не криви никога, не жали  се на било шта, зна судбу и све шта га чека и то чека смирено, достојанствено, без страха, попут  новомученика Вукашина из Клепаца.

За све што су урадили на славу и ползу нашег Рода и Отечества, ВЕЛИКО ХВАЛА И ВЕЧНАЈА ПАМЈАТ Ђ. ДРАГОЉУБУ МИХАИЛОВИЋУ И ЊЕГОВИМ САБОРЦИМА!!!

проф. др Радмило Рончевић