• У препуној сали Коларчеве задужбине 21. јуна 2018. године одржана је промоција књиге Божидара М. Глоговца „Пасош за небо“ коју би сам аутор описао као праву „духовну мобу“.

Овај угледни херцеговачки пјесник и филозоф дочекао је присутне стиховима своје пјесме „Христос у нама“, након чега је услиједио гусларски поздрав мајстора струна Ђорђија Тановића, двоструког републичког шампиона и члана данас најбољег гусларског друштва „Стара Херцеговина“ .

-Зовем се Божидар М. Глоговац, и ово М ми је важно из два разлога. Први је да се не побркам сам са собом, а други што сам поносан на свог оца Милована који је кроз живот часно пронио своје српско име. Гимназију сам учио у Требињу, филозофију у Београду, а стицајем разних околности свој радни вијек имао у Нафтној индустрији Србије и како би неки моји пријатељи духовито рекли „точио бензин у канте и читао Канта“– у свом стилу је рекао Божидар Глоговац који се присјетио Брозовог времена.

– На студентским демонстрацијама ’68 године ућерали су ми памет у главу и од тада се правим вјешто невјешт. Прије 50 година бирао сам између слободе и доживотне робије и ево ме вечерас пред вама. Водим рачуна о својој породици и пријатељима. Са мојом супругом Смиљаном изнедрио сам синове Милована и Богдана, ћерку Милицу. Они су већ увелико своји људи. Пристигле су и дивне снаје, добио сам и доброг зета, пристигла су и унучад и шта ћеш више. Кад већ кажем унучад онда да кажем и то да сам веома узбуђен вечерас јер ме гледају миле и топле очи моје унучади – рекао је веома поносно Божидар напомињући да је пјесму у себи носио још од гимназијских дана.

– Пропјевао сам тек 60-их година свога живота и тако се љуто завадио са законима биологије. Та завађа још траје и михољско љето мог књижевног стварања је у пуном јеку. До сада сам објавио 11 књига и не мислим да станем. Пјесници су савјест човечанства, то није никаква фраза – рекао је Глоговац поново са поносом истичући херцеговачко поријекло.

– Шта би Руси да немају Пушкина, а њега не би било да није било нашег Херцеговца Саве Владиславића, али то је друга прича. Шта би хладни Енглези да није било Бајрона, Шпанци без Лорке, Италијани без Петрарке, Индуси без Тагоре, Арапи без Омара Хајама и шта би Срби да нема Његоша и да ли би она славна епопеја „Пробој Солунског фронта“ био толико славан да није пјесник Милутин Бојић кликтао „стојте галије царске“. Тим великанима нисам достојан ни воду носити и ако ћете мене с ким поређивати упоредите ме са оним попом Мићом из „Горског вијенца“ кад замуцкује каже „Ка је, да је, о њему се бавим. Ко ће боље, широко му поље!“ – завршио је своју бедједу Божо Глоговац.

Кроз поетско вече програм је водила Снежана Лукић која је примјетила да је пјесника колико год да је далеко од завичаја све више обузимала његова Херцеговина.

– Професор Миладин Томовић примјетио је да је у етичкој формули пјесника Божидара М. Глоговца част изнад живота, а смрт изнад посртања. његове главне преокупације су историјски вакуми. Он генетски у себи носи бригу и бојазан за свој српски род и осјећа његове дубоке дамаре – рекла је Лукићева што је уједно била и најава пјесме „Херцеговина“ у којој је Глоговац понајбоље исказао хеленску филозофију о срећи и несрећи, радости и туги, вјери и посустајању.

Своју носталгију за Херцеговином Глоговац је представио казивајући стихове пјесмама „Херцеговачка села“, „Паук и мрав“ и „Мени грешноме“.

Да Божо има чиме да се поноси потврдила је и његова ћерка Милица која се свима захвалила што су увеличали „Божанствено вече“, а мајку Смиљану оцјенила као најзаслужнију што је до ове вечери уопште и дошло. Није заборавила да помене ни браћу Милована и Богдана, снајке Сањи у Биљану, зета Жељка и Божову унучад.

-Када сам прије 42 године дошла на свијет, отац је како кажу, наискап попио 0,7 деци вотке три дана покушавајући да пронађе свој “спачека“,, али оно што је заиста успио је што је од своје дјеце Милована, Милице и Богдана створио честите, племените и добре људе – рекла је Милица захваљујући се свом оцу која је потом запјевала пјесму „Сејдефу мајка буђаше“.

Снежана Лукић је најављујући пјесму Србија рекла да је пјесников родни крај Дубровник у српској Далмацији, завичај Требиње у српској Херцеговини, наде у српској Шумадији, братство у српској Црној Гори и да је Божидаров једини коријен – српство.

Божидаров син Милован стигао је из Чикага да би казивао стихове очеве пјесме „Милуша“ која је послужила као подсјетник на стогодишњицу завршетка од Првог свјетског рата.
До краја програма публика је уживала у стиховима пјесама „Да имаш себе имао би доста“, „Родослов“, „Рађајте Српкиње мајке“.

У програму је учествовала и етно пјевачица Марија Сандић

Здравицом је Божа и присутне госте поздравио Вукоица Сандић, а најдирљивији тренутак био је наступ Божове унуке Саре, матуранткиње Треће београдске гимназије, која је за ову прилику казивала стихове из дједове пјесме „Љубав“.

На крају ове емотивне вечери пјесник Божидар Глоговац се захвалио свим учесницима програма, свом пријатељу народном посланику Миодрагу Линти, свима који су дошли да увеличају ово поетско вече и посебно предсједнику Удружења Требињаца „Јован Дучић“ у Београду Жарку Ј. Ратковићу који је дао велики допринос у организацији овога скупа.

У продаји је било и неколико примјерака књиге „Пасош за небо“, а сав приход од продаје Божидар М. Глоговац прослиједио је свом матичном Удружењу Требињаца у Београду.

 М. Шапић/ Т. Ћоровић