ПРЕБИЛОВЧАНИ ОБЈЕЛОДАНИЛИ ДОКАЗЕ О ВЛАСНИШТВУ НАД СВОЈИМ АТАРОМ: Зашто начелник Чапљине крије уговор са Јурковићем?
-
Начелник општине Чапљина је озбиљан човјек на високој и одговорној функцији, на осјетљивом простору у региону. У његовом понашању, у случају изнајмљивања земље у Пребиловцима, не видим ни озбиљност, ни одговорност, ни рационалност.
Умјесто да иде ка релаксацији ситуације и њеном логичком ријешавању у корист законитости, чињеница, правде и цјелисходности, Видић и даље иде ка затезању односа и компликовању свега до неслућених размјера, у складу са циљем који је поставила хрватска политика у вези Пребиловаца.
Његов одговор је демонстрација силе и надмјености, прави пркос чињеницама и логици, по систему: „Хоћемо и може нам се!“ Није га брига што је доказано да је прошле године говорио толике неистине у вези овог случаја. Сада не демантује да је дао пребиловачку земљу и некоме ван Пребиловаца. Поред смиља, сада помиње и маслине тј дугорочне засаде!?
Зашто је „култивирао“ и земљиште које као пашњачко већ било пољопривредно?!
Прича да се ради „о брду и великим улагањима“.., а изнајмљено земљиште је на благом терену, са дубоким слојевима чисте земље и са врло мало камена. Поред закупа помиње и концесију на 20- 25 година. То није 99 година, али је исто премного и неприхватљиво.
А да је таман и на 1 годину, на овај начин како је урађено, представља акт самовољног насиља над незаштићеном мањином у селу, у коме је све уништено током рата и послије њега, али изван ратних операција и борби, ради мржње и нетрпељивости, која је прије свега била усмјерена против мртвих Пребиловчана (претежно дјеце) и њихових земних остатака.
Пред чистим доказом о власништву, начелник покушава завести јавност причом о стручности и непогрешивости општинског Катастра, „који не би дао зелено свијетло за закуп ако земљиште није општинско власништво“. Општински катастар јесте стручан, али он не води евиденцију о власништву, већ о посједу и о другим стварима.
Евиденцију власништва води Општински суд и његов извод говори да је изнајмљено земљиште приватно власништво пребиловачких породица. И то нису бивши власници, како тврди Видић, бећ актуелни, како доказује документ. А закон Федерације БиХ као и већина модерних грађанских имовинских закона каже да право власништва садржи и право да се ствар (овдје: земљиште) посједује, односно држи.
Дакле и посјед, по закону, припада Пребиловчанима, а не општини. А таман и да није тако, све друге околности говоре да је неосновано и цивилизацијски неприхватљиво упадање на такав начин у простор једног насеља чији становници већ вијековима тај простор мирно користе.
Очигледно, властима у Чапљини у вези овог случаја, нема користи изности било какве чињенице и доказе, молбе и захтјеве… Она је ријешила да на овакав начин, силом упадне у Пребиловце, и настави да спроводи стари, провидан и разарајући план. Ништа ни ново, ни неочекивано.
Општина Чапљина је голим насиљем око 1960. године, по основу арондације, одузела Пребиловчанима најбоље земљиште које су имали на десној страни ријеке Брегаве, Отоцима, Клепцима… и додјелила га ПП „Хутово блато“.
Земљиште поред Брегаве заштитила је насипом а поплавама и одрону изложила пребиловачку земљу на лијевој страни Брегаве. Сада је на дијелу одузетог земљишта сепарација шљунка и млинови фирме „Бетон- Перутина“, на мање око 1км од центра Пребиловаца, која селу ствара буку, а каменом прашином обасипа пребиловачке њиве. Иста фирма је вандалски раскопала и опустошила корито Брегаве, а њиве власника на лијевој, пребиловачкој обали поткопала да их вода убрзано односи.
Поред простора Краварице и Брегаве, чапљински политичари и привредници бацили су око и на простор некадашње задружне штале у засеоку Кулине, уписали га на себе у Катастру и сада туже живе и мртве Пребиловчане, чији су ликови на фрескама у цркви, за утврђивање власништва. У источном дијелу атара Пребиловаца, ХВО је током рата, пробијањем пута пресјекао 36 великих пребиловачких пашњачких парцела. То и сада стоји тако и не чини се ништа да се ова штета надокнади враћањем простора у првобитно стање…
Појачање насртаја на простор Пребиловаца у ово вријеме не може бити случајано, већ је спровођење циљаног плана осујећивања обнове и опстанка насеља. Нема се куд, са тим се морамо суочити и отворено проговорити о свему. Све је на терену кренуло за само 6 месеци од свјештања Храма Васкрсења и 3 мјесеца од говора мржње према Пребиловцима, кога је 8. новембра 2015, у Клепцима, одржао бискупов генерални викар дон Жељко Мајић, иначе унук од сестре дон Илије Томаса, бившег жупника у Клепцима и усташког повјереника за столачки срез, најодговорније особе за истребљење већине Срба на лијевој страни Неретве 1941. На простору који је покривала његова жупа убијено их је преко 1200, а међу њима су и жене и дјеца из Пребиловаца.
Миленко Јахура / СНД ПРЕБИЛОВЦИ