• На задушнице у Клеку Урош Милојевић посљедњи је пут сабрао Херцеговце у свом Банату. Ријеке аутомобила су се у суботње јутро са свих страна слиле у Клек. Регистрације од Херцег Новог, Требиња до Суботице.

Текст: Трифко Ћоровић
Фото: Слободна Херцеговина

Стизали су људи са свих страна да отпрате Уроша Милојевића до вјечне куће. Није било те обавезе ни хитног посла који се није могао одложити. Комеморација посвећена Урошу Милојевићу одржана је у холу основне школе „Јован Дучић“. Минут ћутања прекинуо је глас Милана Зечара који је рекао најприје оне основне биографске податке.

– Урош је рођен 1940-те године на Зупцима од оца Јола и мајке Васе, рођене Крчум. Основну школу је похађао и завршио у родним Зупцима и Требињу након чега 1955. године долази у Клек код ујака да настави школовање. Учећи занат истовремено ради у фабрици радијатора где као добар радник добија стипендију за наставак школовања на Машинском факултету у Београду. По успешном окончању студија постаје технички директор „Радијатора“, затим директор нашег дома, да би у заслужену пензију отишао из фирме „Пемонт“ коју је са неколико колега основао деведесетих година. Успешна професионална каријера осталаје у сенци његовог преданог, несебичног и посвећеног рада и ангажовања на пољу културе и уметности. На неговању традиција и обичаја његова два завичаја, кршевите Херцеговине и равног Баната, на њиховом повезивању и прожимању – рекао је Зечар и нагласио да Урош никад није заборављао своје сународнике досељене последњих деценија из различитих разлога из Српских Крајина и посебно источне Босне, односно Републике Српске.

– Образован, утемељен и васпитан на најбољим традицијама и учењима честите породице Милојевића и камените му колевке херцеговачке, у банатској равници, њеној плодности и мирноћи је налазио и црпео нове инспирације и идеје. Можда је баш та чињеница да су Банат и Српска православна Херцеговина од Херцег Новог до Дрине и старе Херцеговине, наравно ако изузмемо Космет као прапостојбину свих Срба, дали по највише мудрих и умних глава српској култури и идентитету, били Урошев трајни и неисцрпни извор и надахнуће али и обавеза да се у потпуности и без остатка посвети афирмацији и очувању најбољих вредности свог народа који је посебном током ХХ века проживео многе голготе и поднео огромне жртве -рекао је Зечар и додао:

– Урошеви ходочасни путеви су водили од Житомислића и страдалних Пребилноваца, преко Мркоњића, Тврдоша, Херцеговачке Грачанице, па све до Острога и Хиландара. Скоро па редован учесник Дучићевих вечери и поезије, Ћоровићевих сусрета у градској Билећи, Невесињске олимпијаде, кампа у Ласту с једне стране, а с друге Ђуриних липатских вечери у Српској Црњи, Микиних у Мокрину, Бранковог кола на Стражилову. Повезивању и увезивању ових манифестација у јединствени српски културни простор, била је и остала Урошева и наша недовољно остварена жеља. „Глас Требиња“ и посебно „Нову зору“ је сматрао буквално и скоро обавезном лектиром. Са развојем и просперитетом његовог и нашег Клека, као другим његовим завичајем, био је готово опседнут.

Урошева три Драгана: Павићевић, Анђелић и Аћимовић, Божидар Глоговац и Жарко Ј. Ратковић

Зечар је поdсјетио да је Милојевић утемељио свечаности за Бадње вече у црквену славу.

– Своје гнездо породично је посебно неговао. Тамо је налазио своје уточиште и безрезервну љубав. Понекада је изгледало да је више живео у својим сновима, идеалима и визијама. Али његов син Јоле, снаја Весна, унучад Уна и Урош, његова Дана, Вук, сви они су знали да је његово чудесно давање општем добру и напретку средине у којој је битисао, у ствари, његов живот, његова филозофија и смисао постојања људског рода. Урошева врцава и наративна прича ће највише недостајати малом Урошу и Уни баш као и пажња и љубав ђеда који их је обасипао. Нама свима остаје велика празнина али и аманет и обавеза да чувамо, негујемо и поспешујемо све што је овај велики, честити и племенити човек оставио као трајни залог поколењу.

Потом је ријеч узео Урошев дугогодишњи побратим Пејо Бајчетић, родоначелник свих херцеговачких удружења.

-Испраћамо те ми твоји саплеменици који смо читавим бићем као и ти везани за обадва наша завичаја, како за херцеговачка брда тако и за банатске равнице. Али нико, нико као ти није волио своје Зупце, своје Требиње, своју Херцеговину и жељу да се овај Банатски крај веже за Херцеговину. Такву жељу и упорност коју си ти испољавао нијесам видио код живога створа – рекао је Бајчетић.

– А оно твоје „ајде да и ово одржимо док сам ту“ остаће у мојем сјећању испуњено са жељом да то оствариш и са тешком сумњом у коначни исход. Своје велико ослабљено срце, племенито ко ђевојачка душа, даривано нама друговима, пријатељима херцеговачким ратницима и својим укућанима, стало је. Али не ненадано. Наша сумња је увјек била присутна као и наша жеља да побједи сумњу –  рекао је Бајчетић додајући да је његов ентузијазам био задивљујући.

– Тешко ће бити радити без његовог елана, без њега. Он је оставио за собом биљегу у времену међу Херцеговцима. Ником не бијаше трн у оку, а свакоме мелем на рану. Био је добар, мудар, златоуст. Прича је његова саткана од ђердана за ђерданом, од потока за потоком, па све док нас тај жубор не умори и њега и нас. Сваки наш скуп за њега је била светковина. Да се видимо, да се чујемо, да се огласимо, јер је то његово братско виђење признавао и тако их је памтио. И како каже наш пјесник данас понајбољи: „Спавај мој умрли друже, нека те вјетар загрли и завије покров снежни“. Збогом мој драги Уроше и слава ти.

На крају комеморације у име Града Требиња Зоран Милошевић је рекао да је ријеч о човјеку који је вјечно задужио град који је он неизмјерно волио и којем се увијек радо враћао.

–  Не постоји човјек који Уроша није волио. Проницљив и упоран и стамен као сваки Херцеговац, срца великог као леотар и питомог као банатска равница. И нико као Урош није био извор неизмјерне љубави како према Херцеговини тако и према Банату. Цијели свој живот наш Урош је посветио прављењу мостова између два завичаја, о преплитању љубави и симболици српских земаља на тај начин је постао најзначајнији промотер и истински амбасадор Требиња и Херцеговине не само у Банату, него и у Србији. Зато је његов одлазак непроцјењив и ненадокнадив. Нико као Урош, својим дјелима, бројним акцијама, промоцијама знаменитих људи из Хергцеговине није показао такву оданост и преданост Херцеговини. Свима нама у Требињу, твом родном граду, драги наш Уроше, била је чласт познавати те, поносни смо на сваки сусрет и тренутак који смо поделили у твом друштву, а било их је заиста много. – рекао је Милошевић.

Након комеморације поворка се упутила према кући. На дну улице налази се Урошев дом. Разликује се од свих осталих клечанских кућа чије је двориште омеђено оградом. Отворено двориште дома на раскршћу какав је и сам Урош.  Пало ми је на ум како је и одабрао дан свог одласка на задушнице кад су људи свакако на гробљима са намјером да запале свијеће.

У име породице од Уроша се опростио Милован Радић

Колона је пролазила улицама, застајкујући на раскршћима. У центру села мук, чује се одјек ватрогасне сирене.

Клечани знају да не одлази било ко. Чланови Удружења Херцеговаца у Зрењанину су многи успјешни људи, директори, лекари, инжењери, предсједници удружења, па и сам градоначелник Зрењанина Чедомир Јањић…

Сви су они ишли у тихој колони која је објашњавала зашто је Урош у Клеку имао епитет „предсједник свих предсједника“.

Над његовим одром  говор је одржао Милан Бјелогрлић.

– Нисам ја болесан од болести, но што ми људи нема! Бог с тобом стара,- запомагао је Урошев отац Јоле Милојевић на Зупцима док је стара Васа, пред кућом, казивала дружини како је нешто заслабио Јоле, прилегао и неће им се прикључити на сијелу. Очева се порука урезала заувек, не тек упамет, већ у карактер! – рекао је Бјелогрлић објашњавајући генезу Урошеве животне филозофије.

– На  Зупцима у Херцеговини  28. јуна 1940. године рођен је Урош као треће од петоро деце Васе и Јола Милојевића.  Овај животни круг отвара се дакле на свети Видовдан, на највеће српске задушнице и окончава се данас. А и данас су задушнице. Овај животни круг отвара се дакле на свети Видовдан, на највеће српске задушнице и окончава се данас. А и данас су задушнице- рекао је Бјелогрлић закњучујући да би из данашње перспективе главни утисак био сажет у наслову прве књиге Емира Кустурице: Смрт је сасвим непроверена гласина.

–  Урош је очит пример да има изабраника који нам сведоче да умирање није страшни суд пред којим се све руши, сурвава и нестаје. Да има оне беле, меке смрти која у топлом гнезду сећања оставља доброту и драгост да трају, да је чувамо, негујемо и преносимо новим нараштајима.

Бјелогрлић је истакао да „Што се Херцеговаца у Банату тиче, тунел на Чемерну отворили су Урош Милојевић и, на здравље му и дуг вијек, Пејо Бајчетић“.

– Остаје да се памти Урошева порука:“Кад промолим на Чемерно, предамном је Херцеговина, сва моја окућница! И Невесиње и Берковићи, и Гацко и Билећа, и Љубиње и платани у Требиње“. Али, није Урош кретао караване а да не поведемо са нама и аутохтоне мештане, и Рачу са фолклором, и КУД из Меленаца, и Гизелу из Црње и винаре из Арадца.

Бјелогрлић се присјетио да након пута од Баната до Херцеговине, након целе ноћи у аутобусу и кратког освежења на Моском, слазили би под платане.

– Е па, ваљало је видети и упамтити заувек онај лаки корак свечане елеганције којим је Урош повезивао релације од Културног центра до Библиотеке, од Општине до Музеја, где је координирао договоре за промоције, изложбе, наступе, спортске сусрете.

Бјелогрлић је истакао да је Урош Милојевић несебично дијелио доброту и драгост.

– Обливао нас је добротом, ведрио врцавим духом, опомињао својом озбиљношћу. Али тај проницљиви дух добро нас је скенирао и познавао.Знао је Урош какви смо и у детаљу. Али никада, баш никада, није судио и вређао. Тражио је и проналазио код нас само ону златну струну и на њој би затезао и гудио блискост и пријатељство. Хвала ти Уроше на великој доброти. У њеном огледалу, видим данас, ни ми нисмо лоши. Дано и Јоле, ми вам не изражавамо саучешће. Данас и ми саучешће примамо, како је некоћ поручио песник.- завршио је Бјелогрлић.

Након њега од Уроша се опростио вишедеценијски пријатељ Требињац и Зупчанин Жарко. Ј. Ратковић

– Да ли се ово мени чини или стварно чујем јецај звона са саборног храма Светог Ђурђа на Зупцима код Требиња? А требало би да се огласе и велика манастирска звона са Тврдоша. Данас се опраштамо од великог херцеговца, од доброг и ријетко уљудног човјека, од нашег Уроша Јолова Милојевића.

Жарко Ратковић је подсјетио да „од велике господе што су Зупци подарили Херцеговини, а Херцеговина подарила Банату и српском роду, Урош Јолов Милојевић је међу најистакнутијим“.

-Доброта је становала у његовом срцу а он је свима дијелио са великом побожношћу, а у срцу је носио свој завичај гдје се родио, Зупце и цијелу Херцеговину за коју је рекао да му је то окућница све од Чемерног до Јастребице. Завичајем је сматрао и Клек, па се држао оне Дучићеве изреке „да је завичај тамо где се родиш, али и тамо где младост проведеш“.

Жарко Ј. Ратковић се осврнуо и на Урошев прегалачки рад.

– Пре десетак дана добио је велико признање, плакету капетана Мише Анастасијевића коју је заиста заслужио, али је богами за свог живота стекао велику тапију на часно име, име за понос. У свему је био умерен. Ријечи су му биле као просијане. Око себе је имао ред, а остављао мир. Зато има право да почива у миру. У име оца Јола млађег, и сина Јола и Васе, и светога духа почивај у миру. Лака ти ноћ мој Уроше. Слава ти је!

Божо М. Глоговац се повриједио дан уочи Урошеве смрти, али га то није спријечило да не дође у Клек

Посљедње ријечи упутио је херцеговачки пјесник и филозоф Божидар М. Глоговац.

– Има људи који се једном у вијеку роде те су способни да за собом поведу човечанство у прогрес, али то би човечанство тапкало у мјесту кад не би било оваквих људи као што је био наш Урош Милојевић. Док стојим пред његовим одром, размишљам како је људско тијело само амбалажа душе, а наш боравак на Земљи грешно гостовање у предворју смрти гдје се полаже испит за вјечни живот.

Глоговац се осврнуо и на моралне Урошеве вриједности.

У његовој етичкој формули правдољубивост је била главна премисао од које је полазио у свом расуђивању и дјелању као парадигма свакодневног понашања. Зато ожалошћена родбино главу горе. Земља памти сваку стопу, а небеса сваку ријеч. А ја се усуђујем да вам гласно кажем благо вама кад имате овакво чељаде у својој породици. Кажем „имате“ јер Урош није био па отишао, него је био да остане.

Сваки догађај у Клеку завршио би се у Ловачком дому, гдје би Урош увијек волио понеку да прозбори. Овај пут други су зборили о њему. Ријечи опроштаја упутили су Вукојица Сандић, Славко Алексић и Светозар Црногорац.

Сједећи једни преко пута других многи су препичавали како су упознали Уроша .

– Сјећаш се како нас је упознао Урош – могло се чути за сваким столом.

И заиста спајао је земљаке по свим могућим линијама. Мада сам никад није користио интернет, заправо био је претеча друштвених мрежа.
Домаћине смо питали да ли ће се сијело заказано за 11.март у Зрењанину одлагати. Дилему уопште нису имали.
-Побогу, па први он би нас  Урош грдио и рекао не тражите изговоре, него сабирајте браћу у нашем Банату.