Млаћеница

Када би се у давна времена, за време летњег школског распуста, затекао на требињској Загори, код бабе Јоване и ђеда Риста Рупића, један чудан напитак причињавао ми је задовољство. Била је то млаћеница.

 
Ових врелих јулских дана, кад се људски организам бори с несносном врућином, сетим се те млаћенице.
Више пута, не баш лак задатак био ми је да метем млеко, после чега је настајала млаћеница.

Млеко се мело (бућкало) у стапу, из кога се бућкањем издвајало масло а остатак обраног млека претварао у тај чудестан напитак. Стап је дрвена посуде купастог облика, направљен од дуга, повезаних обручима, висине једног метра, са дрвеним поклопцем, кроз који се провлачио штап за метење (бућкање) на чијем крају је била округла дашчица са рупама. Једна дуга је била дужа и служи је као дршка. Стап је у основи био ширине до петнаест-двадесет сантиметара. Прављен је од не миришљавог дрвета, нај чешће од храстовине.

У стап би се сипало млеко, до две трећине запремине, и убрзаним повлачењем штапа са дашчицом, горе-доле, млеко би се мело (бућкало) на чијој површини би се издвајала масноћа-масло. Процес би трајао пола сата, па и дуже, без прекидања.

Разливањем тако обраног млека, у другу посуду, скидало би се масло а остатак млека би се укиселио, охладио, и служио као прикладан напитак. Млаћеница није била густа као данашњи јогурт већ ретка, накисела али укусна. Често сам је пио и уз врућу пуру.

У то време, кад није било данашњих освежавајућих напитака, у сећању су ми остале речи укућана који би млаћеницу попили и рекли „ Ух, како ми прија“.
Док ово пише, осећам укус млаћенице како ми клизи низ грло и хлади прегрејани организам на овом врелом јулском дану.

Миливоје Мишо Рупић
Извор: Слободна Херцеговина