Сјутрадан га усташе одводе у канцеларију у којој га чекају столица и гусле, тражећи од њега да пјева пјесму о убиству Фердинанда. Војичић је био познати гуслар пјевач-спјевач, учесник бројних такмичења и саборовања у тадашњој Краљевини, а усташе које су предвођене сатником Фрањом Сударом у Невесиње дошле из западне Херцеговине о томе су засигурно чули од домаћих усташа Сулејмана Башовића, Исмета Башовића, Суље Хајровића или Шевке Пекушића који су, по свједочењу дванаестогодишњег Миловановог сина Радослава, присуствовали том чину.

Војичић одговара:

Потом је устао и узвикнуо „Живјела мајка Србија и њена сестра Црна Гора!“

Злочинац Ђорђо Прека ударио га је гуслама по глави, извадио му очи, одсјекао нос, заклао га и распорио. Војичић је сахрањен са осталим убијеним Србима, а послије рата су им остаци пренесени у заједничку гробницу.

А године 1933. у Невесињу се Милован Војичић срео Милманом Перијем и његовим помоћником Албертом Лордом. Био је то први долазак чувених харвардских професора у Југославију.

У Колекцији Милмана Перија од преко двије стотине пјесама више од стотину је оних које је добио од Милована Војичића. Ова колекција налази се у „Харвардској универзитетској библиотеци“, а од 2002. године је након дигитализације доступна и на електронској адреси http://chs119.chs.harvard.edu/mpc/index.html.