Данас, 24. марта, када се навршава 18 година од окупаторског злостављања и биолошког затирања једне законите земље и њеног прокаженог народа, сјећам се прошлогодишње љетње зоре у Херцеговини. Августовски освит у Пребиловцима. Ништа није случајно, све је у смисленом низу.

Стигли смо у Херцеговину 5. августа из Београда, дан прије обиљежавања годишњице освештања спомен-храма Христовог Васкрсења у Пребиловцима и молитвеног помена мучеништву његовог народа. Срби са свих страна на ходочашћу.

Љетња ноћ, угријао се херцеговачки камен, па те и земља и ава грију и успављују. Заноћили смо у кући нашег домаћина и водича г. Миленка Јахуре. Већина нас је одлучила да спавамо на бетонској плочи испред његове куће. Како пропустити бројање звијезда над Пребиловцима…пуно небо њих, као некад село људи.

Своју скромну планинарску опрему распремио сам у једном углу дворишта и пожурио се да што прије окренем лице сазвјежђима. Питам Миленка да ли зна је ли неко у овој његовој кући страдао или мучен те `41. – интуиција ми доноси магловите слике. Каже ми јесте један младић, био је болестан и непокретан. Немир одгоним мишљу да ћу једну звијезду намијенити за његов покој.  Опија ме слатки ваздух, мириша со што се кроз делту Неретве пробија на лаганом југу.

Млади гуслар испод грана надвитог шипка помиње Косово, једнако млади гласови припјевају са њим…

Боже, је ли ово ноћ уочи твога васкрсења?

Покушавам избројати звијезде, скупљам 10 јата са по стотину искри, баш колико је страдало и пребиловачких глава у августу када је жео усташки срп, а у пољу класао Срб.
У бројању заспах.

Пробуди ме страшна хладноћа; па ја се већ добрих пола сата скупљам испод танког покривача. Отварам очи пред костурима камених кућа и пред чистим небом. Нашим небом!
Има ли игдје таквог завјетно-страдалног неба као над Херцеговином?!

Неко ми је једном рекао да је и над Синајем божански чудесно. И изнад Велике Хоче у Метохији, знам да јесте. Нигдје више.

Та јутарња студен 6. августа 2016. врати ме на 6. август 1941. када је и започело мучеништво овога села у коме се будим.

Страшно зло тада је задобило власт и слободу да чини што му се хоће. Но мисао ми тражи само једну слику.

Испред пребиловачке школе међу дјевојкама и женама са дјецом, скупљених у гомилу која кука и запомаже, стајала је и дјевојка Фимија Драгићевић, кћер Максимова. Они који су је познавали записали су да је била најљепша од све женске пребиловачке првине. Као ружа међу маковима. Дивна и развијена.

Усташе су сатански прецизно препознавале љепоту и Божију племенитост. Баш то их је вукло да их обредно обешчасте, скрнављењем пљуну у лице Господу.

Фимију нађе зло око једног зрелијег усташе и он насрну на њу. Извуче је испред народа и трзајима крену свлачити. Но дјевојка се отимала, вриштала и скупљала раздерани хаљетак. Била је зора и иста ова јутарња студен. Та њена одважност у ужасу немоћи окупи још петорицу забалављених црнокошуљаша који потргаше све са ње и бацише је на ткане простирке испред школе. Гурала их је, отимала се, вриштала, увијала тијелом, док је не ухватише за руке и ноге и као распету приведоше бешчашћу. Ко год је од усташких „редовника“ имао то јутро прљаву жељу за немоћном дјевојком опоганио је њено тијело. Ужасом залеђене оче, запеше јој за небеса, плава и ведра. Освитао је лијеп љетњи дан.

Послије силовања дјевојака и жена, главнокомандујући усташа нареди да се 15 најљепших дјевојака, раздјевених до гола ухвате у коло. И Фимију угураше крваву и нагу. Натјераше и младиће и дјечаке који се ту затекоше да се свуку и са голим сестрама ухвате за руке.

У том колу ужаса нађе се и Никола Шарић, старац од 80 година. Усташа са ножем тражио је да се коло игра весело и пјесма ори у част Независне државе.

Стари Никола из свег грла закука:
„Јадни Срби, јада дочекасте!“. Проломи се јаук и јецај.
Старца оборише бајонетима.

Народ повезаше у колону, по четворо у низу и поведоше из села као свадбену поворку.

Запамћено је да је Фимија Драгићевића, своју понижену љепоту огрнула комадом неке подсукње и кренула у смрт.

24. марта 1999. године коло зла и понижења ухваћено је око Србије и Црне Горе.

„У нападима на Србију и Црну Гору учествовао је скоро цио НАТО савез (осим Исландa, Луксембурга и Данске који нису имали ратне авионе, Грчка није учествовала из политичких разлога). Највеће присуство у злочину имале су снаге Сједињених Америчких Држава, мада и остале чланице нису имале скроман удио.“

Мађарска као нова чланица НАТО-а ипак је прећутно ставила своје војне ресурсе и територију на располагање током злостављања Србије и Црне Горе; Бугарска досљедна окупаторска дружбеница уступила је ваздушни простор за прелет током удруженог злочина; Румунија, земља скромног, православног нама пријатељског народа, који се данас каје за поданички акт своје Владе, уступила је своје аеродроме за узлијетање НАТО бомбардера; Хрватска, вјечна служавка насилнику, послушнички радосно извршавала је сваку команду која је доприносила кажњеничкој агресији; муслиманско-хрватска Федерација у Босни и Херцеговини – тај слугањски патрљак, уступио је војни аеродром у Тузли за узлијетање бомбардера или њихово принудно слијетање на путу до базе Авијано.

Република Српска и сама жртва НАТО агресије 1995. године није могла ништа учинити да спријечи прелет НАТО авијације преко њене територије.

Македонија, та несрећна и бешчасна псеудодржава, која префикс „бивша југословенеска република“ вуче као копиле име оца насилника, уступила је своју територију за копнену инвазију НАТО пјешадије на Косово и Метохију, уколико се бомбардовањем не изнуди капитулација од СиЦГ.

Албанија, чедо незаконитог оца и кавкаске бескућнице, тријумфално је гледала како се над горевином једног народа уздижу будући двори њених хорди.
Коло ужаса, исто оно као у херцеговачком селу 1941., заиграно је овај путу око свеколиког српског народа.

Послије насиља и ритуалног понижавања, српска држава огрнута у подеротину части, потписавши капитулацију у Куманову (истом оном кога је завјетничка Српска војска 1912. ослободила са Косовом и Метохијом) кренула је на пут мучеништва.

Још није крај њеном страдању и потпуној пропасти.
Оно што је сигурно, Васкрсење је чека на крају крста –
ако се не одрекне себе и вјере у Христа.