• Године – шта су то године до ли секунди на бескрајној нити вјечности?! Можда чворови на бројаници Господње деснице…

Данас се набројало равно 29 година од када је почело велестрадање најљепше и највеће православне цркве у Херцеговини, војводини од Светог Саве.
15. јуна 1992. године са рушењем владичанске цркве на Неретви отпочело је и страдање свих наших надања, тихих уздања човјекољубивости, повјерења од богопознања, обазривости, пристојности, поштовања истог рода и језика ради.

Вијест да је гранатирана и запаљена мостарска Саборна црква разлила се тог 15. јуна 1992. године цијелом Херцеговином, истакнуто оном источном која је ових јунских дана већ стражарила на вијековним караулама одбране, заосталим од прве, друге и треће Невесињске пушке.

Као тамна слутња која се остварује, мучно се успињући кичменим пршљеновима са језовитом хладноћом, одјекивала је тупост мостарских звона док са јауком падаше поврх Мостара, као што устријељени славуј пада са жалосним писком.

И свака српска душа, крштена и некрштена, с болом се присјећала тог дана дивне боровине и чемпреса што су попут царске хаздеје од жада огртали олтар Свете Тројице на Бранковцу. Ријетко да је било Христовог раба у Херцеговини што је силазећи у Мостар због школе, љекара, адвоката или даљег пута, a да није присегнуо очима, потом и душом, златном крсту на 45-ометарском барокном звонику са сатовима. Том гласнику храма који је све из даљине прилазеће граду подсјећао на божијег свештеника са путиром у руци, на царског конзула док предаје прилог у свечаном руху, на сунчани стуб истине, правде и слободе озидан нашим жестим каменом и крвавим рукама Господа и Васкрса ради.

***

У суботу, 12. јуна ове године, гости из града Краљева гдје порфирна Жича пјева, из града Крушевца гдје Лазарев град стражи, из града Крагујевца гдје Милошева ријеч живи, из града Чачка гдје војвода Степа, ослободилац Мостара у Првом Великом рату, у Господу усни, из Горњег Милановца гдје Обреновићи подигоше Таковски крст слободе, али и из Беле Паланке, древне Ремезијане, која даде прве ранохришћанске владике Балкану и свијету… дивни гости из свете и велике Србије посјетили су град Мостар и поздравили васкрслу Саборну цркву Свете Тројице, олтар цијеле Херцеговине. Поклонили су јој се честитајући и осам вијекова Српске православне цркве у Хуму и Приморју, а који се овог љета истински навршише.

И заиста шта су то године до ли привиди у којима се вјечна вјера у привременим нама тек проба.

Осване тако 15. јун када се све свето и узвишено руши и гази, а у том бесправљу само ми у страху постојимо – осване потом и 15. јун када све свето и племенито васкрсава, свједочи и сија, и када нас достојни подсјете да нисмо били сами и да наша радост одјекује наширокo.

Горан Лучић