“Коме црква није мајка томе ни Бог није отац”
Свети Кипријан

“У храму је као у музеју, на зидовима неми светитељи, зачуђено посматрају свештенике у свечаним црвеним одеждама, златом украшеним орарима и епетрахиљима. Све одише складом и молитвеним спокојем, на празник Христовог Васкрсења ”, чује са глас официјалног коментатора из режије. Да би дочарао атмосферу стручни консултант чак у студију осећа мирис тамјана. Једна камера је на крану, једна, уместо хора на балкону под кровом храма. Остале су распоређене по целом здању од улаза до олтара.

“ Шта се у се у ствари догодило тог петка на Голготи када су разапели Христа? У суботу је Христ почивао у гробу, васкрсао је у недељу рано и у белим стихару се приказао. На руском језику недеља је воскресење. У недељу је васкрсао и то је победа живота над смрћу. Стога је Васкрс празник над осталим хришћанским празницима”, наставља коментатор.
Камере шетају по композицијама Христовог живота живописаним на зидовима саблазно празног храма. Васкрс без народа. Казна, опомена, посустајање, маловерје? Стварна или пројектована опасност пред којом је наше верују сломљено.

Клир је сам, народ још усамљенији. Директан пренос. Све је на даљину. Полицијски час. Никог нема на улицама. Атмосфера за силазак светог Духа или нечастивог.

У ере виртуалног општења, комуникације на даљину, трговине из фотеље, пословања из кревета, виртуалних плаћања, добили смо и виртуалну Божју службу. Ни мање ни више већ Васкршњу литургију. Црква је Господња, састављена још од два стуба : свештеника и верујућег народа. Без народа нема пуноће, кога ће Господ да помилује, кога да благослови и дарује својим светим тајнама?

Нема Васкрса без смрти ни службе без народа. Христос је тело православља, свештеници су његове одежде, шарене, чисте и прљаве, као и сва одела, а народ је његова душа. Без душе нема живота. Покушали су комунисти да на Христовом учењу саграде социјализам. И мало им је фалило. Ало то на изглед мало је све срушило.

Хришћанство без Христа је утопија, служба без народа погибија. Још од двадесетих година прошлог века Српска црква је означена од стране Коминтерне као велика препрека продору комунизма. Разбијана је споља и изнутра. Канонски и кадровски ломљена, пуњена црвеним поповима, али је имала своје светионике у којима је горела воштаница светосавска. Од владике Николаја, Аве Јустина, Старца Тадеја, Старца Гаврила, Патријарха Павла…

И у време највећег мрака из ког је куљао страх и физички погром свештенства после Другог светског рата са службом се није стало. Служило се за време вариоле вере. И данас је

Српска православна црква препрека неким другим процесима и њиховим тежњама да контролишу људски ум и да обликују душу човека по мери робота. Овај вирус је део тог пројекта.

Проветравања и препакивања становништва. Ако се одрекнемо свете литургије, свете тајне причешћа одрекли смо се Васкрслог Христа и његове победе над смрћу.

Одрекли смо се историје која се најбоље види управо у огледалу Распећа и Васкрсења.

Какав би вио смисао овог трулежног живота ако људска душа није вечна. Шта је човек без духа светога? Арогантно и преједено брдо жила, кости и крви. И надасве путујући пролазник са изборим којим ће оделом душу оденути.

Мишо Вујовић / ФБ