Билећка трилогија: Карта за Голи


  • Билећа је од тада па у наредних неколико година била сва у неком мобилном стању, грчу и грозници, у обрачунима и страху. Била је то борба за голи опстанак и нада да ће све једном проћи. Удба је постала ново божанство моћи и страха, “бог и батина”, с једином разликом што се Богу можеш молити, а Удби не: њу мораш слушати, ћутке и без поговора примати све што од ње долази.

trilogija
Поздрав што га је својевремено користио мајстор Јово Скочајић “Уста те парадна…” посебно је збуњивао мајора Удбе, чије је сједиште било смјештено у кући Вукоја, између кућа Чорлије и Димића, а преко пута Јовове лимарске радње. “Како и коме смије да помиње параду? Уста су радна као и народ. Нема подјела. Лимар не зна шта говори. Мораће се то једног дана провјерити”, гунђао је мајор тог новембарског прохладног јутра далеке 1948. пролазећи поред Јовове радње. И док весели лимар није ни слутио шта му се једног дана може десити ако настави да помиње народ, далеко тежа судбина задесила је многе за неку изговорену ријеч гдје се помињу народне вође, а често чак и за неизговорену ријеч. Било је то вријеме Информбироа у коме је мајор исљеђивао бројне билећке грађане и слао у мостарску Ћеловину, а они даље на Голи оток. Било је то стање грча који је ову варош стезао неколико наредних година јер је Удба своје доушнике поставила на многа мјеста да будно прате сваког појединца. Довољно је било да с пријатељем попијеш кафу и да при том не потврдиш његову причу, или да те навуче на причу, већ си постао сумњив, а потом пријављен и ухапшен.
Било је то вријеме када је помор Информбироа покосио многе моје комшије и никада нисам заборавио страх који се тада увукао у кости људи.

kuca

Кућа у којој је некад трајао живот у игри и забави била је касније поприште тортуре, мучења и признања. Живко Јањић; цртеж графика

Та кућа преко пута лимарове радње у којој је мајор боравио од раног јутра па до касно у ноћ била је поприште тортуре, мучења и признања. А некад је ту трајао живот у игри и забави. Кућа је била власништво породице Вукоје, повратника из Америке, гдје је у приземљу својевремено био Пансион, упамћен по двојици инжењера, Чех и Мађар, који су радили у Малом логору. Ту су играли билијар и уживали једући “сахер торту”.

. Данас нема те куће, али остало је тужно сјећање на једно самоубиство које је тада потресло цијели град. Нико, међутим, то није смио ни да примијети, а камоли да о томе проговори. Радило се о Милени Дангубић-Ђуровић, власници приватне трговинске радње у Попариној страни.

„Скини то ђубре са зида“
За њу је све почело баш тог тмурног новембарског поподнева када је у њену радњу свратио мајор да купи неке личне потрепштине. Није био ни изустио шта жели, а поглед му се оте високо изнад пулта гдје су на зиду висиле слике Тита и Стаљина. Вилице му задрхташе и онако набусито нареди: “Скини то ђубре са зида!”
Она сирота да не погријеши наивно је упитала: “Коју да скинем, друже мајоре?” Купац не пазари ништа, већ смркнута чела напусти трговину мислећи да се она с њим спрда. Јадна Милена није ни слутила да је већ у том тренутку купила карту за Голи оток.

popara

И данас су у Попариној страни на најљепшој каменој кући видљиви обриси Милениног имена дубоко уклесани као нијеми свједок времена када је цвјетала њена трговина

Пркосна и поносна, с пуно грађанских манира из угледне трговачке билећке породице, чија је кућа и трговина један од најљепших објеката у Попариној страни, није могла да поднесе тортуру бескрупулозног исљедника те је свој живот окончала скочивши са другог спрата Павине куће, тадашњег истражног затвора, на плочник. Да ли се сама одлучила на овај корак, никад се није сазнало.

Билећа је од тада па у наредних неколико година била сва у неком мобилном стању, грчу и грозници, у обрачунима и страху. Била је то борба за голи опстанак и нада да ће све једном проћи. Удба је постала ново божанство моћи и страха, “бог и батина”, с једином разликом што се Богу можеш молити, а Удби не: њу мораш слушати, ћутке и без поговора примати све што од ње долази.
Судбина је хтјела да и злогласни исљедник од џелата постане жртва јер је и сам скончао своју судбину као информбировац. Власт се побринула да правовремено уклони свједока својих недјела. Мајор је толико бијеса навукао на себе да га, како кажу, није ко имао испратити до гроба.


ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



Оставите коментар