• Први човјек Љубиња увјерен је да је након двадесетак година од завршетка рата дошао период сличан као и седамдесетих година када је Љубиње „живнулоˮ. Отварање погона Свислајона за примарну пољопривредну производњу, као и градња дистрибутивног центра, уз постојећу лидерску позицију у гајењу љековитог биља, могло би дати велику шансу развоју најзападније општине источне Херцеговине. Уз развој туризма и градњу кампа за одбојку, Љубиње би могло напокон дочекати боље дане.

Љубиње је западна капија источне Херцеговине. Не само данас, већ деценијама уназад, ова општина је, ако изузмемо „златне осамдесете године”, потпуно занемарена од свих претходних власти и режима. Ништа се није промијенило до данашњих дана. Остале херцеговачке општине највећим дијелом ослоњене су на енергетске потенцијале. Међутим, у плановима прерасподјеле енергетске добити Херцеговине Љубиње се и не помиње. Тамо нема никакве електране, а потпуна је иронија да се ова раскрсница Истока и Запада,  поред толиких енергетских потенцијала Херцеговине, чији далеководи прелазе и преко њене територије, данас снабдијева струјом из Федерације БиХ. Мада je смјештено на самој раскрници путева, који представљају жилу куцавицу јужне Херцеговине, Љубиње данас нема ни правог пута.

Не личи на аутопутеве по осталим дијеловима РС: Улаз у Љубиње

Веско Будинчић је од почетка овога вијека домаћин Љубиња, које ће за неки дан да прослави крсну славу Малу Госпојину. У разговору за Слободну Херцеговину подсјећа да су Љубињци одавно научили да морају бити вриједни, јер лош однос власти према овој општини није од јуче. Љубиње је као општина кажњено крајем Другог свјетског рата.

– Многи заборављају да је до 1945. године општини Љубиње припадао највећи дио Поповог поља. Да је тада Свети Василије Острошки и Тврдошки, слава му и милост, долазио по извод из матичне књиге рођених, подизао би га у Љубињу. Међутим, комунистичка власт је након 1945. године Љубињу одузела Попово поље, ријеку и шуме. Чак је и стратиште Љубињаца Ржани До комунистичком подјелом припало општини Требиње. Од тада Љубиње изгледа као човјек коме су ампутирали руке и ногу, а принуђен је да са једном ногом преживљава.

Који је рецепт за опстанак у Љубињу?

– Бити Љубињац значи на креативан начин изборити се за голи опстанак. Послије Другог свјетског рата мало ко је у Љубињу имао борачку пензију. Људи су и тада знали да је једини начин за опстанак рад. У миру се вриједно ради, а у Отаџбинско-одбрамбеном рату свим средствима Љубињци су бранили Републику Српску и све оне територије које су нам претходно одузете. Свјесно то наглашавам, јер 1939. године Љубиње је имало 15.000 становника, али како су нам одузимани ресурси, тако смо губили становнике.

Каква је ситуација данас са бројем становника?

– На попису 1991. године имали смо 4.120 становика. На посљедњем попису имали смо 3.860 становника. У ситуацији када немамо ресурсе, уз бројне друге недостатке, сматрам да је велики успјех што се овај број становника одржао, као што је успјех да никоме ништа не дугујемо.

Црква на Мишљену: Овдје је служио Свети Василије Острошки и Тврдошки

Каква је сарадња са републичким властима?

– Ово није средина у којој се преко ноћи могу направити чуда. Због малог броја гласача, као и чињенице да је ово посан терен, представници власти га заобилазе из страха да би могли да се обрукају.

Опозиција ипак оштро критикује ваш рад…?

– Лако је сједећи причати како се могу направити чуда. Љубиње је тек 25 година након Другог свјетског рата живнуло, када је седамдесетих година отварањем металске индустрије почео живот. Кад направимо паралелу од посљедњег рата (25 година од рата), мислим да сад наилази вријеме у коме ће Љубиње имати реалну шансу да доживи препород. Oпозиција је и раније критиковала ствари за које су се временом показале као добре, па кад би се примакло вријеме реализацијe, покушали би некако да се ушуњају, сликају и све представе као свој успјех.

Кад осјетиш мирис лаванде, помислиш на…Љубиње…

Љубиње је познато по чувеном херцеговачком дувану. Да ли је то и данас један од рецепата за опстанак?

– Дуван је ратних и поратних година спасавао љубињске породице, али након што је држава увела акцизе постало је бесмислено бавити се овом културом. Становници Љубиња то су одавно препознали и преусмјерили се на производњу ароматичног биља.  Лаванда, смиље, жалфија и остале љековите биљке су културе које ће и наредних година бити приоритет на овом простору. У Љубињу већ постоје три озбиљне компаније које се баве ароматичним биљем. Ускоро ће стићи још једна страна копмпанија. Ароматично биље је развојна шанса Љубиња за које вјерујем да ће у будућности постати права „херцеговачка Провансаˮ.

Доста се писало о ваздушној бањи у Банчићима и могућности развоја туризма…?

– Банчићка површ је епицентар љековитог биља. Вјетрови који се ту састају доносе ароматичне мирисе са свих страна. Село, које је познато по стогодишњацима и вјечито зеленом храсту испод кога је како кажу спавао и Свети Сава, погодно је за градњу мотела у коме би људи дошли да се одморе, а поред кисеоника, биљака понудили би и разне медицинске и релаксирајуће програме који би употпунили туристичку понуду. Било би логично да се на територији наше општине отвори и Институт за љековито биље. Такође, ако је Златибор могао да избаци бренд сувомеснатих производа, апсолутно сам сигуран да такву могућност због ваздушних струјања и близине мора има и наша општина.

У Љубињу се обнавља национални споменик Храм Рођења Пресвете Богородице, који слави 150 година а у чијим темељима се крију трагови живота стари 2.000 година. Да ли постоје услови за развој вјерског туризма?

– Обнова овог храма заиста је веома значајна, посебно због археолошког блага. Међутим, то је само један од пројеката које Влада РС није препознала и није подржала. Срећом, наши домаћини из Љубиња, као и бројни земљаци из цијелог свијета, у складу са могућностима  подржавају акцију Црквене општине Љубиње. Док су трајала археолошка истраживања, велики број Љубињаца из чисте љубави активним радом дао је пун допринос. Туристима би сигурно било занимљиво да обиђу и цркву на Мишљену за коју се зна да је у њој своје прве литургије служио Свети Василије Острошки око 1660. године. На територији наше општине су и многобројни стећци.

Многи се жале на лош пут између Љубиња и Требиња…?

– Тај пут јесте лош, али много је гори пут Љубиње–Столац, који је направљен прије педесет година, а до данас није утрошено пет тона асфалта на његово одржавање. Кажу да нема новца, а знамо да је тај пут жила куцавица јужне Херцеговине. Без обзира да ли ће некад бити направљена јадранско-јонска магистрала, овај путни правац биће наш најкраћи и најбржи пут до Мостара, Сарајева, Бањалуке…

Зар изградња таквог пута не би била у интересу цијеле Херцеговине?

– Јасно је да Херцеговине нема у Бањалуци и ако сами не узмемо ствари у своје руке нико нам неће помоћи. Као мала општина, Љубиње годишње накупи милион и по до два на рачун путарина и акциза за гориво, а на другој страни у плановима се помињу некакви ауто-путеви који су врло скупи, а не примичу се Херцеговини. Да нам дају паре намијењене само за један километар таквог аутопута, санирали бисмо читаву дионицу пута Столац–Требиње и то да на појединим мјестима имамо и три траке.

Зар управо то нису били разлози за формирање Заједнице општина Источне Херцеговине?

– Био сам заговорник оснивања Заједнице општина Источне Херцеговине. Ово је веома специфична средина. Међутим, то није наишло на право разумијевање, јер сваки од челника локалне самоуправе има своје рачунице. Требиње би као центар Херцеговине, који је и десет пута већи од Љубиња, требало тако и да се и понаша. У Љубињу добро знамо да нам може бити боље само ако цијелој Херцегиовини буде боље.  Недостаје нам права одлучност, јер кад би све општине спроводиле заједничку политику мислим да би веома брзо ријешили многе проблеме.

Какви су Вам планови у наредном периоду?

– Након низа година металска индустрија Соко је у стечају. Родољуб Драшковић је показао интересовање да купи тај простор и да у Љубињу крене са развојем примарне пољопривредне производње. Поред тога би се отворио велики дисконтни центар и као што Метковић снабдијева Хрватску, а Чапљина Федерацију, Љубиње би добило могућност да снабдијева цијелу РС. Наша општина има велики број сунчаних дана, па ако већ немамо електрану, могли бисмо користити енергију сунца и вјетра. У току је градња највеће соларне електране на Балкану снаге од 655 мегавата. Држава је дала концесију на земљу. Такође, држава нема обавезу да откупљује струју, она ће бити испоручена тамо гдје буде тражено.

Трифко Ћоровић / Слободна Херцеговина