Спуштамо се аутобусом, јуна 1963. године, са планине и планинског превоја Чакора. Спуштамо се ми, из прошлог записа, под насловом „Гледала сам с Кома плава…“, исти они ђаци завршеног четвртог а разреда Учитељске школе у Петрињи. Спуштамо се макадамским путем ка граду Пећи. Звуци крцкања камења и каменчића под аутобуским гумама допиру кроз отворена и полуотворена прашњава стакла као да долазе из свемира.

Остављамо Чакор. И дан-дањи он ми је у очима као огроман, вјетроносни сури орао, раскриљен по источном крају Црне Горе. И по селима Велика и Бјелухе – Бјелухе су уз саму границу са Србијом: граница, наравно, не постоји – у једној смо држави!

(Имена села кроз која пролазимо говори нам возач, који нам је и као водич, тумач. Мада је и наш разредни, професор Милош Петровић, имао прилично прецизну карту Југославије. Али је добро држати се и оне војничке: Карту читај, ал’ сељака питај.)

Па размишљам, даље, и многих година касније, а и данас, док читам о тим крајевима и њиховој историји… па размишљам о безбројним караванима коња, мазги, магараца… који су преко Чакора, прије изграђеног пута, 1926. године завршеног, као и послије тога, пренијели товаре и товаре робе са западних страна на исток. И обрнуто. И колико трговаца и шверцера оружја, соли, свиле, меса, маслиновог уља, злата, сребра, бакра, умјетнина… колико хајдучких, разбојничких пљачки… колико је чијих војски прешло преко њега… колико злочина, прогона, бјежања, спасавања по њему и преко њега.

Планина Чакор / commons.wikimedia.org

(И док сам код Чакора, користим податке Википедије да подсјетим да је 28. јула 1944. године у поменутој Велики, општина Плав, злогласна 7. нацистичка добровољачка брдска СС дивизија „Принц Еуген“, коју су чинили добровољци, етнички Нијемци из Југославије, Мађарске и Румуније, потпомогнута 21. СС брдском дивизијом „Скендербег“, коју су чинили Албанци, с муслиманским колаборацинистима из сјевероисточних дијелова Црне Горе и Космета, извршила покољ, убивши између 428 и 648 Срба, становника тог села, међу њима и 118-оро дјеце млађе од 12 година.)

А ми смо већ неколико дана на матурском путовању. Путујемо возовима, бродовима, аутобусима: од Петриње до Сплита, Хвара, Дубровника, Херцег Новог, Бара, Титограда, Чакора. Затим, ето, настављамо до Пећи. Па ћемо до Дечана, Скопља, Охрида, манастира Светог Наума (смјештеног на најјужнијој обали Охридског језера, уз границу са Албанијом). Из Охрида ћемо за Београд, Нови Сад, Суботицу, Палић и назад, за Петрињу. Уз обиласке и многих успутних већих и мањих мјеста, историјских и културних споменика, природних љепота и других занимљивости.

Путујемо од Чакора, низ Руговску клисуру, ка историјском граду Пећи. Ка Пећи смјештеној у западном дијелу Метохије, у Аутономној Покрајини Косово и Метохија, у Социјалистичкој Републици Србији, како пише у Уставу СФРЈ. Усвојеном 7. априла те, 1963. године. Или, може и овако: усвојеном два мјесеца и неколико дана прије нашег поласка на ово радосно четрнаестодневно матурско путовање.

И прије него што смо стигли до села Кућишта и дрвене куће с куваним купусом и овчетином, такође у прошлом запису поменутих, с десне стране пута, послије уласка у Србију, говори нам се да се планина коју видимо зове Мицинат.

(На Банији постоји ријеч мицина. Знао сам и знам за њу. Има је у сјајном Банијском рјечнику новинара, публицисте, књижевника Ђорђа Личине, издање Завичајног удружења Банија, Суботица, 2019, а значи, објашњава Ђорђе – преносим само почетак објашњења: „велики модрикасти чир на врату, глави или на неком другом дијелу тијела…“)

Дакле, Мицинат, који, вјерујем, није добио име по таквом чиру – с врхом од 2.522 метра. Иза њега је, опружена од сјевера ка југу, на самој граници Црне Горе и Србије, гдје се јужним обронцима спаја са источним падинама дугог планинског вијенца – Проклетија, чији је највиши врх Језерски врх – 2.694 метра, односно до границе са Албанијом, планина нама занимљивог имена – Богићевица: највиши јој је врх Богдаш – 2.530 метара.

И, заиста, код помена Богићевице, јавио се наш духовити другар Душан Богичевић причом о томе како је она тај назив добила по његовом презимену. То јест да су његови преци ту, испод те планине, у Метохији, живјели, па су у вријеме Велике сеобе са патријархом Чарнојевићем кренули… а она се, ето, и дан-данас назива по њима. Једино су им досељењем на Банију, они који су их (и који су нас) досељавали, слово ћ у презимену замијенили словом ч. Као што је то и код још неких банијских српских (и не само банијских) презимена случај: Вукичевић, Драгичевић, Меничанин (има и Менићанина), Милачевић, Миличевић, Мичић (има и Мићића), Прибичевић (има и Прибићевића) итд.

Труцкајући се, сада, док се спуштамо малко брже макадамом ка Пећи – кривина има, али их је много лакше поднијети у односу на серпентине код Чакора – не зна се шта би путник намјерник по Руговској клисури, кроз коју се провлачи рјечица Пећка Бистрица (и кроз село Мали Штупељ пролазимо)… не зна се шта би прије гледао: да ли, с десне, јужне стране, сребрну клисуру планине Копривника, по којој се, једној од ближих стијена, пење неколико дивокоза, савршених планинских акробата… да ли њих да гледа – можда је међу њима и она из пјесме „Дивокоза“ сјајног српског пјесника Бранислава Бране Петровића (1937–2002), чији посљедњи стихови гласе:

У трагању за правом испашом
Дивокоза одважно напушта земљу

Који се враћају са неба
Говоре о бескрајним стадима

или, с лијеве, сјеверне стране, да гледа високе планинске литице што се узносе ка нешто удаљенијем планинском вијенцу Хајла… С највишим, истоименим врхом – 2.403 метра. Испод које је, са сјеверне стране, извориште славне (и данас актуелне, а посебно са својим мостом у Косовској Митровици) ријеке Ибра… Извирујући, повремено, кроз, већ је и речено, прилично прашњава стакла, у небо, с кога се сунце одавно повукло иза врхова Проклетија, могло је да се види то исто небо у бојама какве су, рецимо, и на слици Пролеће на Шипану великог српског сликара Марка Мурата (1894–1944, рођеног на Шипану, јадранском острву које се налази између Дубровника и полуострва Пељешца). О коме смо тада, и не само о њему, нешто и знали – уз ликовно, учили смо код професора, академског сликара Петра Салопека (1909–1989), и повијест умјетности.

А онда нам се пред очима, само одједном, отворила слика Метохије. С градом Пећи на средини слике. Изашавши из Руговске клисуре, приспијевамо до улаза, уз саму је Пећку Бистрицу, манастира Пећка патријаршија. До улаза једног од најзначајнијих споменика српске историје. Унутар манастирске порте (на Банији: цинтора), окружене зидом, неколико је цркава и конак. А поглед нам је одмах привукао и разгранати стари дуд. За који чусмо да му је старост прешла и пуних седам стотина година… Колико је заиста ту, у Пећкој патријашији историје! И у ономе што гледамо и у причи о ономе што је сачувано и о ономе што је порушено, опљачкано, нестало… Колико небриге: покрајинске, републичке, државне… комунистичке! Гледамо, слушамо и добро разумијемо тихе ријечи које нам драго Божје лице, без љутње или срџбе, благо, милосно говори.

Разумијемо се. Јер има нас који смо из краја у коме су хрватске усташе готово све православне цркве порушили, спалили, опљачкали… Разумијемо се, али ћутимо.

Током живота, а посебно избјегличког, више пута посјетићу Пећку патријаршију. И враћати се с утисцима у којима један драги дио припада и књигама и књижицама које сам понио, и листу младога питомог кестена, израслог у порти манастира, купљеном или поклоњеном црном вину…

И дудињама. О којима пјесник и данашњи академик Милосав Тешић (1947), пјева у другој строфи (од њих пет) пјесме „Пећка патријашија: Дуд Светога Саве“, у књизи поезије Кључ од куће (1991):

Зрело сунце метохијско по васцелом греје крају.
(Изгрејао Христ са фреске.)

А кад звона, кад ударе, тад дудиње опадају
као сузе калуђерске.