Година је 1963. Мјесец је јун. Ми, ђаци завршеног четвртог а разреда Учитељске школе у Петрињи на матурском смо путовању.

(У том нашем разреду, до четвртог искључиво мушком, било је и седам дјевојака. Њих је у њиховом женском разреду било више него нас па је њих седам, након трећег, на нашу радост, дошло к нама. У петом смо сви били у једном разреду – од четири у првом.)

Први пут путујемо – већина, а можда и сви – предјелима љепота географије и страницама тешке али славне историје Црне Горе. Путујемо уз јутарње још поспане приче, шале… И путујемо под не толико строгом колико брижном педагошком руком свога разредног, професора Милоша Петровића (1936–2013).

Сунце, тај златни небески рудник свјетла и хљеба, сија кроз стакла аутобуса који се, изашавши из Титограда (некадашње и данашње Подгорице), хвата пута којим ћемо до историјскога града Пећи, у Метохији. Од Титограда удаљеног око 220 километара.

Пењемо се у ребра планина. У њихове висине. У које Турци, учили смо а током пута и слушали, нису залазили. Равнијим дијелом пута, од Титограда, путујемо уз ријеку Морачу. Од које се, у селу Биоче, код кога се у њу улива Мала ријека, одвајамо од цесте која води за Манастир Морачу (значајан српски средњовјековни споменик на тлу Црне Горе), затим за Колашин и даље – за Србију, и кренули уз Малу ријеку – за Андријевицу.

Аутобус труцка макадамом. Тешко, споро. А макадам је и до Пећи. Можда и даље.

Послије доста пријеђеног пута, оставивши Малу ријеку близу села Јаблана и саставши се послије села Лијеве Ријеке с ријеком Таром, с којом се растајемо код села Матешева, у погледу, десно – Комови! (Возач рече да смо прешли око 70 километара.) Комови, планински масив: дуг 40, широк 30 километара. Комови, знани нам из географије. А мени и данас драги из пјесме „Гледала сам с Кома плава“…

(Иначе нам је најпјеванија била пјесма „Ој, свијетла мајска зоро“ – од 2004. године химна Црне Горе. Током свога вијека, пјесма је више пута мијењана… у складу с… итд. Извор јој је у пјесми „Ој јунаштва свјетла зоро“, из 1863. године, а аутор је непознат.)

Дакле, „… с Кома плава“, која почиње стиховима:

Гледала сам с Кома плава
како вјетар замотава,
и гледала бијеле браве
низ Комове како јаве,
и гледала…

коју пјева Бранка Шћепановић (1951). Послије Ксеније Цицварић (1929–1997), вјероватно најбисернији црногорски женски глас црногорске, српске и муслиманске народне пјесме.

(Дуго је мене мучило: како јаве, шта јаве? А онда, једне од сад већ давних година, читам роман Власници бивше среће књижевника Данила Николића, 1926–2016, Народна књига, Београд, 1989, и у њему наиђох на реченицу: „Сваки пут, кад би дојавио овце на утрине по брежуљцима изнад Дрима, доносио је понеку јабуку и понеки кромпир…“ Ради се о Шиптару Шерифу из Дубове, кога је пишчева породица, а живјела је у родној Метохији, поштовала као брата… А ријеч јаве мислим да сам нашао у ријечи дојавио.)

Кучки ком – фотографија преузета са портала nestvarna.com

Да, пред очима су ми бјелкастосиви и зелени Комови. Име им потиче од старословенске ријечи холм: бријег, камен, страна… Највиши им је врх Кучки Ком: 2.487 метара – име је добио по црногорском брдском племену Кучима… Камени врхови до неба. А доље, около, зелени травњаци. Гледајући у једну од страна најближег врха, видим огромну, модерну скулптуру, изниклу с пространих дланова травњака.

Па размишљам: ту, у тој и таквој Црној Гори, и јесу могли настати стихови космичких висина Петра Петровића Његоша (1813–1851), владике Српске православне цркве и поглавара Црне Горе и Брда – тај назив био је у употреби у 19. вијеку: све до стицања независности, 1878. године, кад је остало само – Црна Гора… Учили смо Његоша, читали Горски вијенац. И мудрости се памтило. Као ове коју говори Владика Данило:

Вук на овцу своје право има
ко тирјанин на слаба човјека.
Ал’ тирјанству стати ногом за врат,
довести га к познанију права,
то је људска дужност најсветија!

А ми стижемо у град Андријевицу и у долину ријеке Лима. Улазимо у долину народном пјесмом и поезијом опјевану, прозом описану, осликану… Не може се путовати уз Лим а да се њему у част не поведе пјесма „У долини покрај Лима“… Застајемо у Андријевици да предахнемо. Неколико високих, мршавих и сунцем уцрњелих мушкараца прилази и пита ко смо, одакле смо… И ми њих испитујемо… Андријевица је млађа варош. И чули смо: околина јој је сва од природних љепота. Развија се од прве половине 19. вијека. Име је добила по васојевићкој цркви Андријевни. Град је привредни, образовни и културни центар тог краја. А кажу да је и неслужбени центар Васојевића – највећег српског брдског племена источне Црне Горе. До 1960. године била је и општинско мјесто. И раскрсница је путева за Титоград, Колашин, Иванград (данашње Беране) и Пећ.

Градња пута од Пећи до Андријевице, преко Чакора, пута по коме се и ми весело труцкамо, почела је уочи Првог свјетског рата, а завршена 1926. Градило га је хиљаде радника, стручњака (и аустроугарских заробљеника), киријаша, радне стоке…

Затим пролазимо кроз село Улотину. И послије краће вожње стижемо у Мурино.

(И данас, при помену Мурина, бистрим: шта су зликовци НАТО-а, у вријеме крволочне агресије на СР Југославију, 1999. године, видјели у том малом црногорском мјесту кад су га онако крвнички бомбардовали? И убили шесторо цивила. Од којих су троје дјеца: од девет, 12 и 13 година.)

Лим је и Мурину жила куцавица. Ту се у њега улива рјечица Муринска ријека. С југа га чува врх Зелетин: 2.125 метара. С југоисточне стране издиже се планина Виситор, с највишим врхом Планом: 2.211 метара. У мјесту доста камених кућа и по њима бескрај сунца. И понеко чељаде… А изван центра, по камењарима и пашњацима катуна – тако је било и путем од Титограда – виде се овце, козе, који коњ, ситнија крава…

Излазимо из тог дијела Полимља. Насељеног, сазнали смо у Андријевици, већинским српским становништвом. Ту је и мањи број Муслимана, Шиптара… Какве ли је и по овим крајевима по српски православни народ Црне Горе крваве историје било! Колико освајача, пљачкаша, убијања, потурчавања Срба у муслимане… И крвне освете… А шта ће тек Срби, који нису дали „вјеру за вечеру“, пропатити и колико их у патњама нестајати и нестати… И великог чојства и јунаштва је било. Посебно у вјековном војевању са Османлијама… И много знаменитих људи, рођењем и поријеклом, изњедрио је овај крај.

Послије села Горње Ржанице и Велике, планина је и превој Чакор. С надморском висином од 1.849 метара. Стајемо. На планини смо с најљепшим видицима током досадашњег путовања – у јужним су даљинама, на граници с Албанијом, много пута у географији помињане Проклетије… Мириси висина и њихових сњегова, четинарских и букових шума, горских трава… – шире нам плућа. Нас четворица, из малофудбалске екипе Хекса, основане у првом разреду: Јосип Марјановић, Никола Шаренгаћа, Мијо Коларић и ја, скидамо се до појаса. А хладно, вјетар… На ногама нам јапанке. И неко нас услика: на слици нам, из прве екипе, недостају Владимир Колић и Љубан Тривановић.

На Чакору умало не оженисмо, све кроз шалу, наравно, свог другара Војислава Ћорића. С лијепом дјевојком, Метохијком. Његовом имењакињом. Која рече да је завршила трећи разред учитељске… Ту се они упознаше. Чекала је аутобус за Дечане који ће стићи… а можда ни тада… Било је весело… А онда ће и она с нама до Пећи, Дечана…

Ту, а још смо на Чакору, постоји и дом, с рестораном. Да ли у њему није било шта да се поједе, или је било а скупо, не сјећам се. Али ми је у сјећању остала дрвена кућа, крчма, ниже, прије села Кућишта, кад се уђе у Метохију, у Србију. И једино што је у тој крчми могло да се поједе, био је кувани купус са овчетином. Ми, мушки, само неки, једемо ли једемо! Дјевојке ни да приђу тој кући.

Нешто прије Чакора, преко њега и још доста послије њега, возимо се серпентинама каквима се никад у животу нисам возио… Па ћемо, кренувши од Кућишта, кроз чувену Руговску клисуру и уз рјечицу Пећку Бистрицу… Аутобус мили ка Пећи. А ми, који нисмо мучили серпентинску муку, пјевушимо. Између осталих, и ону коју смо… код небеских Комова: „Гледала сам с Кома плава / како вјетар замотава…“

Пјевушимо и због тога што знамо да град Пећ не би требало да је далеко.