• Удружење Требињаца “Јован Дучић” у Београду је 4. новембра 2019. године уприличило академију посвећену славном брачном пару, ликовним ствараоцима Ристу и Бети Вукановић.

РАТКОВИЋ: ПЕТА АКАДЕМИЈА ПОСВЕЋЕНА ЗНАМЕНИТИМ ТРЕБИЊЦИМА 

Како је у уводној ријечи домаћина ове вечери, Жарка Ј. Ратковића, предсједника Удружења Требињаца “Јован Дучић” у Београду, била је ово пета манифестација коју је ово Удружење организовало афирмишући лик и дјело знаменитих Требињаца. До сада су приредили академије у част Јована Дучића, Луке Ћеловића Требињца, архимандрита Нићифора Дучића и вође херцеговачког устанка Луке Вукаловића.

– Након студија на умјетничкој академији у Минхену, 1898. године вјенчали су се уметници Ристо Вукановић, рођен у селу Буговини крај Требиња и Њемица Бабета (Бета) Бахмајер, Исте године доселили су се у Београд, гдје је Бета донијела манире европског сликарства, кроз пријестоницу прва возила бицикл и мијешала малтер. Она и Ристо имали су хармоничан брак, а у њиховој породичној кући отворили су сликарску школу из које се касније развила Краљевска умјетничка школа, а потом и Факултет примјењених уметности. Ристо је радио портрете и слике са историјском тематиком и био је један од најзначајнијих представника минхенске импресионистичке школе. Бета је сликала портрете, пејзаже и мотиве мртве природе – рекао је Ратковић и додао да се Бета сматра зачетницом умјетничке карикатуре у Југославији, као и да је она израдила нацрт за ратну новчаницу од 50 динара, чија је прва партија издата марта 1915. године у Паризу.

– Ристо и Бета учествовали су у оснивању Друштва српских уметника “Лада” 1904. године. Бета је радила као добровољна болничарка у Балканским ратовима, због чега је награђена Орденом за његу рањеника и болесника и Медаљом за услуге Црвеном крсту Србије. Кад је почео Први свјетски рат Ристо се тешко разболио. Поред њега Бета је у болници његовала и рањенике. Са српском војском отишли су за Солун, а затим са групом рањеника у Марсељ. Након рата Ристо је радио као инспектор у више мјеста у Француској, у српским средњим школама, отворених за дјецу из Србије погођену ратом. Преминуо је почетком 1918. године и сахрањен на војничком гробљу у Тијеу, гдје му је Бета подигла споменик- рекао је Ратковић и објаснио да се Бета вратила у земљу, а потом живјела у Дому ученица у Београду, гдје је радила као наставник цртања.

– Убрзо је основала Удружење ликовних уметника у Београду, а пар година касније постала је наставник у Умјетничкој школи. У Другом свјетском рату одбила је да се учлани у покрет “Културбунд”, истичући да се сматра Српкињом, односно требињском невјестом. Сликала је и цртала до краја живота. Добитница је награде за животно дјело 1971. године. Умрла је годину дана касније у сто првој години живота и сахрањена на Новом гробљу у Београду – закључио је своје излагање Ратковић.

ПЕТРОВИЋ: ВУКАНОВИЋ ПОСВЕЋЕН ИСТОРИЈСКИМ И ЕТНОГРАФСКИМ МОТИВИМА 

Kустос Народног музеја у Београду Петар Петровић је рекао да Ристо Вукановић није највећи српски сликар, али је сигурно растом био највиши. Он се осврнуо на изложбу коју су као млади брачни пар Ристо и Бета Вукановић приказали у Народној скупштини 1898. године .

– Посебно је важна била слика “Гуслар”, која показује зрелост аутора, а која је обједињавала ликовне квалитете тему и тренутак – рекао је Петровић који је истакао да то била претеча његове касније слике “Дахије”.

– За ову слику можемо да кажемо да је његово животно дјело чије су умјетничке квалитете препознали сви критичари у времену када је настало. Из искуства по минхенским галеријама Ристо је схватио могућност да један извор свјетлости рјешава проблем слике. Оно што је значајно слика је добила награду у изложби у Минхену и одмах дошла у посјед колекције краља Милана. Тек између два свјетска рата доспјела је у збирку Народног музеја – рекао је Петровић који је као напоменуо да је Ристо Вукановић провео одређено вријеме на Петроградској академији код чувеног словеначког учитеља сликарства Антона Ажбеа, који је окупљао умјетнике са ових простора.

– Ово искуство, као и године проведене на Минхенској академији и подршка професора Александра Вагнера уз препоруке надлежном министарству да му се одобри благодељаније (стипендија), омогућило му је да се посвети ликовном стварању – рекао је Петровић који се потом осврнуо на Вукановићев триптих “Молитва”.

– Ова слика се налази у Загребу, а на њој је аутор објединио три вјероисповести у тренутку молитве. Слика је врло битна, јер наставља нит историјске тематике и бављење етнографијом – рекао је Петровић наводећи да је Вукановић имао и друга интересовања као што је мртва природа и портрети.

– Непосредно пред смрт урадио је једно од најбољих његових дјела портрет своје супруге, сапутника и вјерног друга Бете Вукановић – закључио је Петровић.

КУСОВАЦ: ИМАО САМ ЧАСТ ДА УПОЗНАМ БЕТУ 

Историчар умјетности Никола Кусовац је рекао да је имао ту привилегију да лично познаје Бету Вукановић која је живјела све до 1972. године када је навршила округло 100 година.

-Најзначајније животно дјело Риста Вукановић је управо његова супруга Бета Вукановић, апсолутно. Онога дана када је њихова веза овјерена браком у Паризу 1898 и када су стигли у Београд показало се колико је Господ био милостив према нама – рекао је Кусовац и додао да Београд до септембра 1898. године није био у прилици да види изложбу каква је била тада, а на којој је поред овог брачног пара своје радове изложио и вајар Симеон Роксандић.

– Ристо Вукановић и Симеон Роксандић изложили су тек двије-три скулптуре, али радна Њемица Бета знала је да попуни сав тај простор. Понудила је много слика, портрета, пејзажа и дјела примјењене умјетности. Радила је кожу, стакло и практично усмјерила српску умјетност – рекао је Кусовац који је потом испричао и искуства из личних сусрета са Бетом.

– Тек сам дошао и почео да радим као „потрчко“ у Музеју често сам требао да одем до Бете и нешто однесем. Из поштовања и љубави сви смо је звали „тетка Бета“. Била је тијелом крхка, свијетлих очију, малена, гостопримљива, као што би била свака херцеговачка домаћица,  нудећи кафу из филџана и ракију – присјетио се Кусовац објашњавајући несвакидашњу радну етику ове Њемице која је и са поломљеним рукама вјежабала десну да би могла да слика.

– Свога Риста је сахранила, али му је остала вјерна цијелога живота. Херцеговину је веома поштовала, па је и након Ристове смрти посјетила Херцеговину 1958. године. Том приликом је своја три рада оставила Музеју Херцеговине – рекао је Кусовац.

Он је рекао да је имао велику част да ради на поставци и обнови Музеја Херцеговине 1995. године.

– Радећи на поставци Дучићеве збирке дошли смо до Бетиних слика. Уље на платну је приказивало Херцеговку, један акварел је представљао кућу у Буговини, родном селу њеног супруга, док је трећи рад, према неким тврдњама, била родна кућа Јована Дучића, што се касније испоставило да, ипак, можда није тачно – испричао је Кусовац.

Он је те године обишао Црквину са увјерењем да ће се Дучић вратити да одатле гледа своје мило Требиње.

– Када сам послије неколико година дошао и видио величанствено дјело архитекте Пеђе Ристића било је јасно да је Херцеговачка Грачаница заправо друга Ловћенска капела – рекао је Кусовац.

Он се потом осврнуо на још једно Бетино ремек дјело.

– Њена слика “Крсна слава” је 1900 године изложена у Паризу. Временом је откупио трговац Петар Николић, Србин из Загреба са правом да може да је умножава. Тако су копије њеног рада улазиле у домове Срба по Буковици, Равном Котару, Далматинском Косову…. Ова слика свједочи да је Бета 1900. године разумјела љепоту окупљања у дому око свијеће и славског колача – рекао је Кусовац.

Осврнуо се и на однос Бете и чувене српске сликарке Надежде Петровић.

– Међу њима је варничило. Мада неспорно велика Српкиња Надежда је промовисала југословенску линију за разлику од Бете која је правила српско удружење – рекао је Кусовац који је присутне позвао да се претплате на „Нову зору“ у којој је објављен његов текст који детаљно описује лик и дјело Бете Вукановић.

ЕРИЋ: ОСТАВИЛИ ВЈЕЧНИ ТРАГ У СРПСКОМ СЛИКАРСТВУ 

Кустос и документариста ФЛУ у Београд др Оливера Ерић се осврнула на утицај Вукановића на умјетничко образовање у Србији.

– Брачни пар Вукановић је добио дозволу од Министарства просвете да наслиједи прву српску сликарско-цртачку школу од њеног оснивача Кирила Кутлика, послије његове смрти. Пошто су промјенили двије адресе, Вукановићи су школу уселили у своју кућу у Капетан-Мишиној 13 коју је пројектовао њихов пријатељ Милан Капетановић, пројектант југословенског павиљона на Светској изложби у Паризу. У кући су направљена четири велика атељеа. Сликарска школа је радила од 1902. до 1905. године. Циљ школе је био да припреми будуће полазнике страних сликарских академија, али и учитеље цртања за гимназије и више женске школе. Школа је 1905. године прерасла у Умјетничко-занатску школу, када је премјештена у улицу Краља Петра, а касније у Краљевску уметничку школу, у којој је Бета Вукановић предавала цртање и акварелисање (акварел). Из ње су изашле генерације импресиониста – рекла је Ерићева која је објаснила неке специфичности ове школе.

– У Вукановићевој школи се рад у гипсу примјењивао само на оне ученике почетнике који се до тада нису опробали у цртању. Послије тога прелазило се на цртање, сликање по мртвој природи, а потом живом моделу – цијела фигура, тијело. По угледу на европске академије уведено је слушање теоријских предмета које су предавали универзитетски образовани професори: Класичну анатомију Војислав Ђорђевић, Перспективу и стилове Светозар Зорић, Основе естетике Брана Петронијевић, Науку о крашењу занатских радова Михајло Ватровић. Иако су били бесплатно ангажовани из сачуваних програма курса види се да су наставници озбиљно схватили своју улогу и да су улагали велики труд – рекла је Ерићева.

Она је истакла да се Бета Вукановић током свог уметничког школовања усавршила и у техници графике коју је показивала.

– Ове радове наша публика је слабо прихватала. Како је касније изјављивала Бета је због тога била разочарана, па је свој алат за бакрорез поклонила талентованом ученику Луки Ивановићу, врсном цртачу који је графичку технику код нас довео до врхунца у то вријеме – рекла је Ерићева.

Она је навела и занимљив податак да је школа приликом отварања имала 90 ђака занатлија и око 20 момака и дјевојака што је за ондашњи мали Београд био велики број.

– Треба напоменути да је женско одјељење Вукановићеве школе била специфичност која је представљала жељу да сликарска школа буде доступна и женској омладини. У нашој средини женско одјељење је стекло велику популарност тако да је временом по броју ученика превазилазило мушко. Захваљујући великом педагошком искуству и ентузијазму Бете Вукановић ова школа и касније умјетничко-занатска школа постале су извор женских талената. То је дејловало врло охрабрујуће у српској средини у којој се, између 1900 и 1914 године, појавила велика група сликарки, што је тада била ријеткост у многим развијеним земљама западне Европе – рекла је Ерићева.

Она је навела да је Бета Вукановић основала фонд „Риста и Бета Вукановић“ из кога се од 1967. сваке године додјељује награда најбољим студентима Факултета ликовних умјетности.

– У Коларчевој задужбини је 29. маја 1992. године одржана је изложба слика добитника награде фонда „Ристе и Бета Вукановић“. У пратећем тексту каталога историчарка уметности Бојана Дулић истиче: „Оснивањем фонда Бета Вукановић није имала намјеру да себи и свом супругу подиже споменик, већ да оствари континуитет свог умјетничког педагошког дјеловања и на следеће умјетничке нараштаје. Потврда тих племенитих намјера је да у њеној заоставштини нема условљавања нити задатих пропозиција које би спутавале коме да се додијели награда, већ само жеља да се помогну и охрабре најбољи и највриједнији студенти – рекла је Ерићева.

Она је додала да се на ФЛУ награђује и рад студента са сликарског одсјека наградом за сликарство Ристе и Бете Вукановић, као и да је од 28 школских награда најзначајнија – Велика награда Ристе и Бете Вукановић.

У програму су још учествовали глумац Миодраг Ракочевић и гитариста Никола Јелачић.

Овај програм реализован је уз подршку Секретаријата за културу Града Београда.

Домаћин вечери Жарко Ј. Ратковић се захвалио свима који су одвојили вријеме да би сазнали нешто више о знаменитим Требињцима Ристу и Бети Вукановић. Он је позвао окупљене да дођу на традиционално завичајно вече Требињаца које ће се 7. децембра 2019. године одржати у ресторану београдског хотела „Орашац“.

Текст и фотографије: Трифко Ћоровић

(Овај текст НИЈЕ ДОЗВОЉЕНО НИ У ЈЕДНОМ ДИЈЕЛУ КОПИРАТИ и користити без писмене дозволе редакције Слободна Херцеговина. Ова напомена посебно се односи на ресавску школу самозваних новинара и уредника некад угледног листа „Глас Требиња“ )