• Под Ђукановићем и после њега, постоје само три врхунска политичка питања у Црној Гори: Темељни уговор, попис и језик. Прва је ријешена 2020 и касније; а друга ове године. О трећој ће касније бити ријечи.

Пише: Сретен Ћеранић

Пописни резултати су прилично уздрмали црногорску и за исту заинтересовану регионалну сцену. Та уздрманост је прикривена фанфарама: Сви су прогласили побједу, изнијели визије и присвојили заслуге. У чему то тачно, да се напредњачким речником послужим, водимо (или, зависно од опције, воде 5:0), није нам баш најјасније.

О резултатима:

Ово је био први слободан попис, али не и први исправан попис. Да се не би улазило дубоко у полемику, само је потребно поставити питање: Како све балканске земље, укључујићи и Грчку, имају енорман одлив становништва – а Црна Гора раст, и то у општинама које су национално и вјерски монолитне? Ако су Бошњаци и Албанци приказали свој раст, колико ли су Срби и Црногорци своје расељене популације сакрили?

Но, слобода на попису је била апсолутна, и мање – више су резултати очекивани у националном односу снага. Није било ријечи о прекрајању. Оно што се представља као побједа јесте, мање-више, реална процентуална заступљеност. И ту долази до једне преваре српског народа. Наиме, као референтни се узимају подаци са пописа  2011, умјесто оног 2003.  када је државна управа била мјештовита. Компаративно, национална одступања постоје; али је примјетно да је 20 година Ђукановићеве усташоидности трајно сабило српску језичку заједницу испод половне умјесто тадашњих 2/3 популације.

Сви они који су прихватили Чиргића или тандем Глушица-Ђуришић, прихватили су и њихова (црвено)хрватске политичке свјетоназоре који се, у 99% ствари, не разликују од фрањевачких. Како се до тога дошло, тема је за посебну тему. Овдје треба реално сагледати резултате пописа.

Кампања

Кампање за попис нијесу новина и то не треба да буде баук. У европским државама готово да не постоји национална група која тврди да је доминантна нација не угњетава. Неке од њих су, у блиској прошлости, посезале и за терористичким актима да би се изборили за своје постојање; а затим, активно, наставили да раде политичким методима на људским правима.

Проблем са кампањом јесте следећи: Умјесто да се енергија, с обзиром на поменуту важност пописа, усмјери ка постизању националне декларације, она се свела на пуко убјеђивање попут оног – ако не знаш ко си, питај ђеда, комунисту из 1945.

Једини могући домет такве кампање јесу резултати из Зете. Зећани, који би морали да буду баштиници српске интегралне политике, већином су се изјаснили као Црногорци. Тај податак можда не би био чудноват да 2022, на таласу постлитијских великосрпских идеја, доминантно нијесу заокружили бивши ДФ. То показује читаву промашеност што политичких платформи који се нуде Србима, што самој пописној кампањи.

Језик и инквизиција

Рекосмо да је језик следеће најважније политичко питање. У складу са тим, црногорска страна је већ направила два табора. Први, окупљен око Аднана Чиргића и цетињског Факултета за црногорски језик, који отворено негира права да се српски језик изједначи са црногорским. Као некада Чавезове присталице, они узимају пучистички (и Медојевићев) Устав из 2007. године и галаме крвавих очију: Конституенте!

Друга страна, окупљена око никшишћког тандема Глушица-Ђуришић, тврди да нема потребе за тим јер – како они кажу – то је исти језик који се другачије назива. Ту се треба надовезати на помињану промашеност: Захваљујући форсирању тог наратива са српске стране, у доба свих етапа Савеза комуниста и ДПС, Срби су изгубили сваку (па и језичку) културну доминацију над Црном Гором. Данас се опет нуди тај компромис: Да се црногорским назове све што је српско. Да имају исте намјере свједочи и реакција на Мандићеву најаву о пропорционалном учешћу у органима безбједности.

У питању је обавеза државе Црне Горе, исписана у 79. и 80. члановима Устава. Када би се она примијенила, доста ствари би било другачије. Међутим, овдје се доказује и инквизиторска, и лицимјерна, а боме и аналфабетска страна црногорске етнократије: Тврдим да они, сем тачака о службеном језику и грађанској држави, не познају ни слово те њихове свете књиге. И, као фрањевачки инквизитори и ИСИС терористи – иако не знају Библију и Куран – спремни су да поведу свој џихад.

Нови концепт

Јасно је да су сва идентитетска законска  решења за циљ да ставе Србе ван законских оквира. Онемогућено нам је да будемо уставна категорија; а, видјесмо, да нам без тешке борбе неће дозволити да искористимо ни права којима уживају Бошњаци, Хрвати и Албанци. Имајући то у виду, уколико смо одлучили да опстанемо, на сцену мора ступити нови концепт.

Нови, а стари. Из интервјуа датом Истоку, инжењера и националног активисте Мирослава Влаховића, направљен је концепт Српске Листе која је 2006. освојила преко 50 хиљада гласова. Њиме су предвиђани сви данашњи захтјеви: Језик, школе са српском историјом и културом, двојна држављанства и специјалне везе са Србијом. Од њега се напрасно одустало кад је формиран ДФ или да би био формиран ДФ. И та грешка је плаћена 2020.

Тада смо морали да имамо спремне кадрове да преузму власт, нацрт за октроисани Устав и све оно што је требало да послужи за легалан обрачун са мафијашким режимом и његовим етнократским наслеђем. Умјесто тога, четири године смо провели у убјеђивању отпалих да су Срби (па смо успут убиједили неке од наших да су Црногорци) и тако потрошили највећу националну енергију од референдума.

О ново-старом концепту треба отворити широку унутарсрпску полемику, без иједног јединог иностраног елемента. За почетак треба усвојити као аксиом ријечи првог предсједника Републике Српске: „Онај ко каже да није Србин, ја му одмах повјерујем“.