Ове године, као и претходних, био сам посјетилац извиканог фестивала `Мирдита` у Београду. Тек ту се најбоље види сво лицемјерје званичне политике у Србији и послушност квази-националистичких `режимских паса`, а који `лају` не ради Србије но због своје меке логе; па тзв. невладиног сектора, заправо огољених туђих пројеката, у овом случају непријатељских по српске интересе. Добро је посјетити фестивал `Мирдита`, и то најприје да бисмо разумјели како се трује, лаже и продаје животни интерес српског народа. Прије свега од Срба!

Претходних година сретео сам много Срба са Косова и Метохије, избјеглица или оних који отуда потичу. Обично сам их питао да ли познају албански језик – скоро сви су ми одговорили да га уопште не знају и да не желе да га уче, пар њих је рекло да разумију албански и да понешто знају одговорити на том језику. Није ми била јасно како је могуће да су живјели у пријетећем окружењу, а да се бар зарад сигурности нису потрудили да га разумију. Схватио сам да је разлог био осјећај надмености и презира према албанском народу, а кога су сматрали полудивљим и туђим. Тако смо се на Косову и Метохији научили и шта је то гордост, почетак сваке пропасти, и како се убрзо послије ње живот заокрене – што би доље сад је горе, што би горе паде доље!

Млади Срби учење албанског језика данас виде као перспективу, потребу, нужност. Многи из Косовске Митровице морају познавати албански језик да би радили у тзв. косовским установама, неки одлазе да раде у приштинске медије, поједини тренирају у спортским клубовима чији су тренери и саиграчи Албанци, а од прије неколико година имамо и Србе припаднике тзв. косовских одбрамбених снага.

Српску тврдоглавост је поломила српска издаја, рекли би они који истину воле гледати у лице. Ко воли да се заноси наћиће и друга појашњења.

И сам сам прије двије године завршио почетни семестар албанског језика, а који је стипендирао Албански културни клуб из Београда. На курсу сам упознао младе људе који се интересују за савремену албанску књижевност и музику, међу њима и младе Албанце рођене у Београду. Учећи албански језик разумио сам посебност једног духа, комплексност другачијег разумјевања, али и открио српске ријечи које су се на нов начин уградиле у албански језик.

Прошле године путовао сам на Косово и Метохију са ходочасничком групом која је обилазила српске светиње. Послије посјете тврђави Ново Брдо спустили смо се у Гњилане да бисмо се поклонили једној од најљепших српских цркава у Косовском Поморављу, саборном храму Светог Николе у Гњилану. Ни возачи ни водич нису знали пут до цркве, па смо застали у средишту Гњилана.

Око нас мноштво Албанаца, гужва и аутомобилске сирене које су наговјештавале да смо примјећени са српским таблицама.

У нашем аутобусу мала дјеца, старији путници, доста жена. Осјећај нелагоде и напетости. Поред пута је стајао млади таксиста који није разумио српски. Сјетио сам се мог албанског, и само му рекао: „Kisha Ortodokse!“. Одмах је схватио да тражимо православну цркву и љубазно нас упутио до храма Светог Николе.

Албански језик је за учење изузетно тежак, не само из разлога своје ендемске природности већ и због своје граматичке неуређености. Албанци су тек 1908. године добили савремену абецеду и граматику, и од тада свој језик почињу научно изучавати. Покретач њихове језичке реформе била је најприје Аустрија која је из политичко-геостратешких интереса жељела да консолидује један забачени горштачки народ, градећи њиме живи зид излазу Србије на јадранску обалу.

Катедра албанологије на Београдском универзитету постоји скоро један вијек, а основана је на приједлог великог професора и оснивача српске националне географије, Јована Цвијића.

Учити албански језика за Србију је потреба, скоро па нужда, с обзиром да јој је албански народ, кога је више од сто година сматрала инфериорним, преотео 17% државне територије (не рачунајући савремену С. Македонију која је до 1945. године била уставни дио Србије), а да га она није ни истински упознала ни разумјела. Учити албански језик данас је здрав српски одговор у борби за државне интересе – јер да бисмо са Албанцима успоставили дугорочно стабилне односе, морамо их прво добро разумјети, онда знањем надмудрити и послије тога искрено поздравити са – Мирдита.

ГОРАН ЛУЧИЋ