• Изабрао сам самоћу на овом брду које се лепо зове – Вождовац. Шетам и гледам више у небо и дрвеће него у људе. Прошло је већ дванаест година како сам се са светом опраштао. Онда је Онај у чијој је то надлежности рекао: Хајде још мало. Али под одређеним строгим условима. Не пушим, не пијем, не идем тамо где ме не воле. У град се не спуштам, ако не морам. Не жалим се. Све је како треба. Осим што ништа није како треба – каже, за “Новости”, песник Рајко Петров Ного.

О делу и поетици једног од најистакнутијих савремених српских песника, недавно је представљен зборник научних радова са скупа у оквиру Дучићевих вечери поезије. За предстојећи Сајам књига спремају се његова изабрана дела у седам књига. Између тога, Ного је поводом 70. рођендана објавио нову књигу песама “Преко пепела”.

– Да је жива, као што је жива, Десанка Максимовић би рекла: “Боже, данас сваки балавац има седамдесет година”. “Православна реч” из Новога Сада и њен главни уредник Зоран Гутовић хтели су, а ја сам им на томе захвалан, да ову округлу годишњицу свечаније обележе. За лепу опрему најзаслужнији је Вељко Дамјановић – каже песник.

У изводној песми ове књиге завршни стихови гласе: “Пођимо најзад кући / Време је мрети.”

– Ето, то вежбам. И до сада сам неколико пута умирао.

Коме су све посвећене песме?

– Различан је списак светитеља, укућана, потомака и предака, нарочито књижевних предака, којима су ове песме посвећене, а многи се већ сада љуте што нису међу њима. Опевао сам лични иконостас који стоји на зиду моје мале, девојачке собе, блиске и далеке укућане, ужу књижевну породицу. Међу њима има и неких мени драгих “уљеза” (Шарпеј, Франсоа). Са њима, а нарочито са резонерским и рефренским Анђелом мучања, хтео сам да добијем извесну дисонанцу, како би свет на кога онај на смрт болестан песнички субјект у предсмртним часовима мисли, имао отклон, слово разлике, како не би остао плошан, једнозначан.

Све је, кажете, повезано једним питањем: шта на крају остаје?

– У уводној песми “Стао је сат”, не чује се тик-так, ни у болесниковој соби, ни у оглувелом свету. Шта остаје? Иконостас, Укућани, Преци. Једина, каква-таква, још увек неразорена уточишта. Нити су ту, као и увек, да повежу “нерођене са мртвима”.

А осећања?

– Осећања су меланхолична, радоснотужна. Радосна, што се све то уопште имало. Тужна, што драга бића губимо. Што смо их изгубили, па их сећањем оживљавамо. Треба имати сећања, каже Рилке.

Међу песмама о свецима нашла се и једна инспирисана Принципом?

– У мом личном иконостасу, онај чије име је спрегнуто од једног начела и једног архангела, онај од кога смо учили “метрику бола и граматику непокорности”, са уличног графита преселио се у моју књигу, јер је био и остао наш преки путовођа из охолог заборава до потиснуте прошлости. Јер је био копча са дедовима. Јер је обновио Обилића који “над сјенима влада”. Јер је његово зрно хитро, у луку, спојило Видовдан 1389. са Видовданом 1914. Јер је, као негдашњи косовски заточници, кренуо у изабрану смрт. И тако тираноубиство уписао у наш генетски код. “Пре свачији сужњи, но ичије слуге.” Како год да гледамо, Гаврило је, и кад га не видимо, у нашем иконостасу, заједно са архангелом Михаилом, заповедник небеске војске.

У циклусу под насловом “Преци” обраћате се вашим књижевним прецима. Коме највише дугујете?

– Више од обраћања и дуговања, мени је стало да докучим хоће ли се, кад све буде спржено, у пепелу препознати српска шара, хоће ли косооки мандарин неком моћном справом са друге планете препознати српско “плетеније словес”. Навео сам, у врло строгом избору, и шта бих волео да прочита. По поезији су се народи препознавали док свет није полудео. Не знам, не видим, по чему се данас познају.

Да ли је поезија окренута духовности, православљу, традицији, породици, коренима, данас довољно видљива и пожељна?

– Ако гледате као ови у светске мреже умрежени егзотични бумбари – није. Али ако се гледа са српског становишта, видљива је, тражена и пожељна, и те како. Наше књиге нећете наћи ни на једној бестселер листи, а имале су по неколико издања, и све су распродате. Требало би повести истрагу: ко купује наше књиге? У дугорочном пројекту “промене свести”, скоро да су разорили војску, судство, школство, здравство, разарају породицу, а сада и цркву, поодавно културу. Са културом и поезијом мало теже иде, јер се тај океан памћења опире забораву. Снажнија је реч Његошева од свега овог што данас “ћурличе и врви”. Скупља је реч оних који немају приступ гледанијим медијима од свакодневних брбљања стручњака општег смера што не силазе са екрана и са новинских стубаца. Што више брбљаш, више се и брукаш.

Више пута окрећете се Његошу. Шта о нашем друштву и култури говори изостанак обележавања 200 година од његовог рођења?

– А коме ћемо се окретати ако Његошу нећемо. Данас је он живљи него јуче. Јер му племе сном мртвијем спава. Отворите Зборник Матице српске који је за 200 година од Његошевог рођења објављен, и на крају прочитајте преписку у једном правцу Одбора за обележавање Његошеве годишњице са председником, председником владе, министром културе и другим надлежнима, па ћете видети колико су ненадлежни и како су се обрукали. Чега су се, кога су се бојали? Онога дуговладајућег Велеума са којим су “у никад бољим односима”, а обесправљени Срби у Црној Гори у никад горим? Српскога огледала које им проказује и лице и наличје? Не могу послушници славити слободара, “трагичног јунака косовске мисли”, који је “сев наше муње у космосу”. Тако је било и поводом крупне Немањине годишњице. Сетили су се Крлежиног рођендана, али не и рођења Милоша Црњанског. Иву Андрића су комотно нудили суседима. Као да је то њихова прћија. Наканили су да претемеље нашу кућу. Ово ћутање, комоција и небрига равне су издаји. Власти имају своје фаворите, своје геније. Заслужили су једни друге. Остаће, између осталог, упамћени и по томе што су хтели да угасе Матицу српску и најстарији часопис, Летопис Матице српске, једноставним начином; преполовили су им и онако бедан буџет.

Питате се у једној песми: “Је ли затворено небо над нама?” Од чега страхујете?

– То је само блага актуализација, а можда и парафраза аподиктичког Његошевог стиха. “Нада мном је небо затворено, / Не прима ми плача и молитве.” Није се лако суочити са нашом апсолутном самоћом. Одувек је небо високо, а Русија далеко. Потопљени смо у планетарну осаму, али смо и свет и себе уверавали да нисмо. Ово мало што је претекло, на овом несигурном и суженом острву, ако и не буде тотално покорено, биће остављено, као у каквом лепрозоријуму, да се у сиромаштву разгуба и у трибалистичком дивљаштву истреби. Тога се бојим.

Пишете једино “када сте с језиком у љубави”, читамо у песми “Разговор”.

– Та песма је одговор онима који ми замерају што не пишем љубавне песме. Све су моје песме љубавне. “О беспослици са зазором говорим / О тајнама људским и мајмунским.” Са колико зазора о недоличном говориш, толика ти је мера српскости.

Бринемо ли како треба о језичкој култури, нашем писму?

– Ко отворених очију иде Београдом, а и Србијом, брале, тај се стидом позлеђује. Као да идеш кроз туђи, непријатељски град. Све сама латиница. А могло је, да је било среће, да наше писмо буде Кинески зид преко кога је непријатељу немогуће да пређе. Неко је рекао да је војска одбрана земље споља, а култура одбрана изнутра. Ко тако систематски ради да нам оба упоришта разори. Или се то ми, то јест тамо они, самоокупирамо.

НА шта нас упућујете насловом?

– Има Дучић песму “Хришћанско пролеће” и у њој завршне стихове: “И сја ореол вечни и нови / Јагњета што гре (иде) преко ледине.” У мојој песми “После свега”, као на каквом палимпсесту, може се прочитати: “Ово постапокалиптично / Од свију остављено / Јагње бело / Неутешно / Гре преко пепела.” И кад једном све буде пепео, јагње ће и тада да гре преко пепела. Није све пропало кад пропало све је.

Извор: Новости