Потомци настрадалих у партизанским злочинима из више херцеговачких општина окупили су се данас на платоу испред Споменика палим борцима у борби против фашизма 1941-45. у требињском градском парку да протестима затраже уклањање надавно обновљених спомен-бисти Сави Ковачевићу, Драгици Правици и другим народним херојима НОР-а, те спријече најављено постављање бисте народном хероју Владу Шегрту.
Милан Никчевић, професор историје из Гацка, поручио је да су дошли „на миран грађански скуп, који не призива сукобе и подјеле“, да нису ни против споменика палим борцима НОР-а „јер је пола нашег народа било у том покрету“, али да Херцеговина неће и не смије да дозволи постављање бисти „онима за које је историја доказала, а памћење свједока потврђује – да су били осведочени зликовци и убице властитог српског народа“. У супротном, додао је он, то би значило да смо аутошовинисти.
„За неколика мјесеци крвавог црвеног терора, од децембра 1941. до априла 1942. године, у Црној Гори и Херцеговини убили су 2.500 најбољих људи. Нема мјеста куда је та војска стизала, а да иза њих нису остајали црвени крвави трагови. Не позивамо на подјеле, стално тражимо помирење, али са друге стране – никако да дође пружена рука“, рекао је Никчевић.
Он је додао да „Владу Шегрту није мјесто у Требињу и да би било жалосно ако би такав споменик Требиње себи дозволило“, тим прије јер никад није ни постојао на овом мјесту.
„Ако мисле да неће бити народне буне и да ће се наша дјеца играти испод бисте Влада Шегрта – грдно су се преварили. Владо Шегрт је онај чија је војска у гатачком крају за непуних двадесет дана убила преко 120 невиних домаћина, од малољетних лица, до стараца и старица. То нису народни хероји“, истакао је Никчевић.
Раденко Тодоровић, потомак страдалника партизанског терора у гатачком села Добрељима, подсјетио је да су у његовом селу, на Велику суботу уочи Васркса 1942. године, партизани побили 39 мјештана, недужних домаћина, жена, дјеце и стараца, међу њима и истакнутих родољуба – солунских добровољаца и учесника Невесињске буне.
„Седам младића је било испод 20 година. Четири сина јединца. Најмлађа жртва тог јутра био је Обрен Шпиров Николић, дијете од 11 година. Једна млада партизнака, пошто га је добро изударала, са његовим мршавим ручицама натјерала га је да сам себи гроб копа. Заштиту нису имали ни инвалиди, ни болесници. А када су поубијали недужни народ сакупиуше ту мртву браћу на гомилу и запјеваше своју познату пјесму: ‘Наша борба захтијева, кад се гине да се пјева’“, казао је Тодоровић.
Драган Ковач, из породице која је највише страдала у партизанском злочину на Радачком Бријегу на Љубомиру, поручио је Требињцима и Херцеговцима „који још имају дилему“ око данашњих порука са протеста – да потврду и одговоре нађу у двотомном историографском раду др Сава Скока „Крваво коло херцеговачко“.
„Ако треба да стоји нечија биста, нека стоји, али и да на њој пише какво дјело стоји иза те особе. Оно што се зна и што је записано – студенткиња од 21 године /Драгица Правица/ пуцала је у главу мртвих, стрељаних људи на Љубомиру. Зар требају такве биографије да служе покољењима за углед“, рекао је Ковач.
Учесници данашњег скупа поручили су да ће свим законитим средствима настојати да спријече неправду која се породицама страдалника у комунистичким злочинима још једном приређује – постављањем бисти онима за које кажу да су били виновници нихове и несреће бројних породица и који ничем нису заслужили име народних хероја.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
