• У многом садржају своје културе и политике, навика и обичаја, убјеђења и вјеровања, западна цивилизација је примитивна, дивља, назадна и одвратна. Западна мисао је необична у савременом свијету: она труне упрошћавањем, распада се умножавањем, настаје из најдубљих напора да се постигне врхунац изопачености, а скончава у оргијама и бестијалностима њених љубитеља.

Не би ме чудило да ову фотографију Марине Абрамовић и њеног оца прогласе за њену концептуалну инсталацију, такве савремене законитости што смјешта краву у акваријум, али и Карађорђа на черногорске гусле. Ипак, ова фотографија, или барем оно што припада њеној симболичкој представи, јесте судар двају свјетова: амбивалентног и недвосмисленог, савременог и несавременог, постмодерног и традиционалног; али такође исказује неспојивост артисте што прелази руб кича и традиционалног инструмента слободе, и још више, деартикулацију популарне умјетности и потребу враћања националним традицијама, потребу одбране хуманизма, као највеће хеленске заоставштине, у животу, политици и у умјетности. ФОТО: ГОРАНКА МАТИЋ ИЗВОР: www.cdm.me

Иако је то многима одавно постало јасно, нема никога да објави урби ет орби да је Запад мртав, а да су плејаде његових обожаватеља, заступници невиђене некрофилије, не уживања у нечему што се одавно претворило у пепео, него у одвратној дебелој лешини Запада, која се удавила гутајући дух, и која труне пред нашим очима.

Оно што данас зовемо Западом није заједница вриједности, него заједница интереса; Запад није кровна именица демократије, људских права, толеранције, солидарности, правне државе, владавине права и либерализма; него велико гротло из којега куљају пошасти попут глобализма, интервенционизма, радикалног феминизма, нихилизма, антитрадиционализма, културоцидног либералног тоталитаризма, владавине капитала и приватне државе, фашизма на савремени начин, интернационализованог америчког национализма, обавезујуће свјетске русофобије, апсолутно декадентне масовне културе, приземног филма, бљутаве прозе, гадљиве поезије, имбецилне музике, баналне и ништавне концептуалне умјетности (крава у акваријуму и умозрителног ћутања са Марином Абрамович), чије грне призоре и манифестације видимо на малим екранима: на телевизији са националном фреквенцијом гола старлета гази српску заставу, на медијском јавном сервису свагда европејске Србије гушимо се у диму југоносталгичарских буктиња; а отворимо ли новине видимо скандалозне наслове, свакодневно потврђивање стања опсједнуте тврђаве, у којој сви тобоже хоће да убију Предсједника, у којој су ударне вијести збивања под курвињским јорган-планинама, а минијатурни антрфиле доноси вијест о смрти пјесника, изнад чега, на истој страници, стоји обнажена старлета, објашњавајући нам, окупана пудерима и непомична, да живот није толико лош уколико се нађе прави пут и открије најбољи дио себе, онај огољени, пред очима опијене и распомамљене јавности.

У прилог општем чемеру наше нације, иде мукла, језива и поражавајућа умртвљеност српске омладине, заробљене у виртуелним свјетовима, опијене сластима хедонистичког живота, из којих се неминовно прелази у нестајање или у досаду, а из досаде у нихилизам, што опет није ништа друго него једна свеобухватна духовна, а потом и физичка, смрт. Такви примјерци инстант цивилизације, недостојни сопственог имена, а камоли поријекла и традиције, немају ни мрвицу националног осјећаја, а и када помену име својег напаћеног народа, оно им послужи за какву нову спрдњу. Ако је комунизам од човјека направио мајмуна који се бори за изгубљени рај, за мајмунолику џунглу народа и народности којом теку медне ријеке, гдје сваки мајмун бере банане према способностима, а конзумира их према потребама; либерализам је од његовог потомка направио инсекта, немушту муву зундару заробљену у електронској кошници, опијену наркотицима и раздражену зујањем електронске музике. Стога се морамо запитати: каква ће бити, сасвим извјесна, владавина нових генерација, демократски изабраних представника техно-популације у земљи подивљалих слобода, неспособне да води сопствени живот а камоли да бира и да буде бирана? Пред нама се не види ништа језивије и одвратније од помисли да ће у будућности кључне позиције заузимати представници инсектократије. Налазимо се у јединственим годинама потврђивања стријепње да је од свих могућих српских генерација у универзуму, ова наша, савремена, најгора.

Коме данас говорити о српској традицији, о гуслама и епској поезији, о Његошу, Црњанском, Брани Шћепановићу? Или, ако већ српска култура није вриједна позападњачене пажње, било би веома занимљиво сазнати колико младих западњака у Србији чита Џојса. Колико је врлих српских западњака прочитало макар један пасус Томаса Мана или посветило минут својег драгоцјеног времена Вагнеру? Колико знају о високој умјетности наши либерални просвјетитељи? Зар је могуће да њихови умјетнички назори не досежу даље од „Лолите“, „Игре Пријестоља“ и Тарантина? Зар је то младост којој треба препустити српску државу? Зар њима? Или, да будем прецизнији: Зар нама? Генијални Настасијевић би вјероватно рекао: „Нама – зар?“

На концу, не могу не поменути да чујемо гласове несрећних и ошамућених лидера у црвеним краватама, како диљем Црне Горе шире паролу: „Треба дати шансу нама младима.“ Младима не треба дати ништа. Млади се сами морају изборити за своју будућност, а да би то било могућно, прво се морају пробудити из туђег, дубоко страног, сна.

Најједноставнију поруку, давно је дао мртви пјесник:
„Пробуди се, нешто се дешава
Кајаће се ко ово преспава.“

Раде Црногорац