• Протеклих година, пред Нову годину, писао сам писма Дједа Мразу и молио га да ми испуни неке моје ситне жеље. Нажалост, није ми одговорио, нити је моје жеље испунио. ( Ех, да је само Дјед Мраз тај који није испунио моје жеље?) Зато сам ове године одлучио да напишем писмо Нобелу и да га замолим да мени и мојим земљацима, Херцеговцима, учини нешто на вољу.

Драги Нобеле,

Ми смо добро, хвала Богу, што и теби желимо. Не бисмо те узнемиравали, ни на прешу и бригу нагонили, да нам није дошло до невоље. Да имамо иђе брата у свијету да за нама зажали, као да би нам и помогао, не би нам ти ни пао на ум. Но немамо, сви се на нас бацише каменом (Имамо га да не знамо шта ћемо од њега).  Ови наши те воде политику окрећу се тамо према вама,  према Западу и кажу да ће нам отуда спасеније доћи ( До сада су звијезде сијале са Истока, али ето кажу све се обрнуло). Није лако ни политичарима, не могу ни они све знати, јер у политици мораш ниско пасти да би високо полетио, па неки при паду или при узлету крила поломе, те се стропоштају у дружину палих анђела. Зато ти ово писмо пишемо:

Молимо те, поштовани Нобеле, ако иђе имаш још једну ону твоју награду, пошаљи нам је да си и ми имамо чиме дичит и поносит. Дела, образа ти! Не мора бити нова, може и половна, јер ти ми ништа ново у своје руке нијесмо узимали, ни на се облачили од 1992. године. Потоње ново што смо на се обукли била је војничка униформа, почетком деведесетих, коју и данас деремо, крпимо, закрпе на њу пришивамо и тако се препасавамо док неће ли доћи боља времена.

Де, части ти и поштења! Нико нас до сада ничим наградио није, па нас ти награди и одликуј. Може бити и она враћана, и таква нама ваља. Чули смо да постоје људи који се из неког зорта наљуте, па врну награду. Нека је и врнута, нама ваља. Што нам не би ваљала кад нашој дјеци ваљају гаће и кошуље које појефтино набављају у продавницама половне робе, како се то данас модерно каже SECOND HAND, које је неко већ носио и износио и поново врнуо у дућан. Ваља нама ако другима не ваља!

Питаш ме, вјерујем, коју награду да нам пошаљеш? За које научно достигнуће? За било које и било коју, мој поштени и честити Нобеле, нама свака ваља.  Може и она из хемије, те си  „даламид“ измислио. А јеси га измислио, свака ти част! Но, што се нас Херцеговаца тиче, нијеси га требао измишљати. Ми ти још камен тучемо шпицом, мацом, ћускијом, крампом и најпослије маљем, баш ако је тврд и ако подкрми па се не да другијем алаткама извадити. А ако и пред маљем запне, па се на да, ми узмемо мало црног барута и корде (миће), савртимо рупу лагумском ћускијом, приждијемо и он попусти. „Даламид“ све однесе у лагум и нама од таквог камена никакве користи нема. Али нека си га ти измислио, ваљаће некоме другом.

Може и она за књижевност, сви смо ти га ми књижевници. Свакодневно у мајданима копамо плочу и кнадимо разне приче и пјесме. Имамо ми и ове, како се зову, помози ми рећ,… књижевне сусрете. Искупи се ту, кажу, великих писаца од великих градова, само их ми не видимо нити се с њима сусрећемо. Ђе ћемо, болан, ми овако одрпани и прљави, тек из мајдана ижљегли, стати и, не дај Боже, питати се и руковати са тако умним главама које су у стању да виде шта је у нечијој глави и да то у књигу запишу. Ако се ђе тревим у кафани, кад писци шетају градом, само неко завиче: „Ето писаца!“ Ми поскочи, неко на врата, неко на прозоре, неко под сто, неко и не успије да побјегне, па остане на мјесту да чека злу судбину и да се погледа очи у очи са тим мистериозним људима, па шта му Бог да. Некада су у Херцеговини дјецу плашили бареком и кучибабом, а данас их плаше писцима.

Ја, богами, не знам шта ће бити с овим народом ако, не дај Боже, умру Рајко и Матија, остаће земља без пјесника. Нико ти га више неће слова заметати.  А и данас ови те долазе питају се: како погибе писана ријеч у колијевци српског језика,  у завичају Шантића, Дучића, Ћоровића, Капора и других великих и славних имена. С правом се људи питају; они из великог града потегну толики пут, а овамо их нико од пјесника и књижевника не дочека. Дочекао би ваљда неко, да их има? Али их нема. У Херцеговини су изумрли пјесници ко шарени коњи. Зато нам долазе наши драги земљаци, пјесници, које је повукла жеља за завичајем из кога су давно они или њихови преци одселили.У њихову част, у знак добродошлице, неко је, копајући плочу у мајдану, скнадио:

Скупило се друштво одабрано
У кафани, у једноме ћошку,
Па лијечи, моја љута рано,
Носталгију о државном трошку.

 А можда би нам највише одговарала награда из психологије за научно достигнуће у коме наши борци, јунаци, првоборци, плаћају дебеле , крваво и тешко зарађене паре да их комисија за пензионисање прогласи лудим особама и да их као инвалиде пензионише. Ђе то има него код нас? Јеси ли иђе по свијету чуо да неко плаћа да буде луд? Који је то психолошки склоп? (Невоља на свашта човјека нагони.) Када се једног дана буде читала и проучавала архивска грађа фонда за пензионисање утврдиће се да је нечији ћаћа, ђед, прађед, чукунђед и тако до деветог кољена био луд. Од тога га нико одбранити не може, јер све тамо пише, само не пише да је именовани подигао кредит са зеленашком каматом и да је скупо платио своје пензионисање. То не пише, нити пише да је свакога дана стрепио да ће му ту цркавицу одузети, а да другога начина ни избора за опстанак и живот на земљи није имао. Трага о томе нигдје нема , нити ко смије за такве трагове знати, као што нема ни трага како су и под којом невољом нечији преци превјерили и прешли у друге вјере. То је, мој драги Нобеле, научно достигнуће које заслужује обимну научну обраду и велику научну студију коју неко треба да објави и остави покољењима за наук.

Може и награда за мир, јер смо и у тој области далеко догурали. Пошто су проглашени неурачунљивим, што би наш прости свијет рекао, лудим особама, борци Отаџбинског рата мирни су и тихи као бубице. Нити се буне, нити протествују, јер им они одозго стално преко ТВ екрана пријете да  „они  добро знају ко су и шта су и колике су њихове заслуге“.  У страху да им не одузму пензије, које су крваво и дебело плаћене, борци мирују.

Можеш ти нама сперемит и ону за економске науке, јер нема те економије која би утврдила како прости свијет по Херцеговини преживљава. То само ми знамо и зато смо заслужили награду.

Нема везе, спреми било коју. Нама је свеједно, само нека је награда.  Питаш се: шта би Херцеговац радио када би добио Нобелову награду?  Одговор је прост и јасан:

Медаљу ( која се додјељује у склопу награде)  би окачио на прси јуначке, па би се њом делијао, војводао и сердарао. Носио би је по славама, вашарима, свадбама, сијелима, на орање, на копање и на сва друга мјеста гдје га срећу људи, значајно би се, испруженим дланом десне руке, ударао по њој, да људи добро виде и уоче његове заслуге. Та нема медаљу свак и не добија се сваки дан. Треба то заслужити, мој брајко.

Диплому (Повељу) би урамио и окачио на источни зид, поред иконе свеца заштитника, да је сви виде када устану да се Богу моле.

Новчаном наградом би платио багер да му откопа добар мајдан, да може на миру вадити плочу док је жив.

Ето, мој добри, честити, намни, угледни и признати Нобеле, све сам ти  у најкраћем опричао, па поитај с том једном наградом, немој бити тврда срца и немој се бацити каменом на нас (имамо га на претек, и пиљак би нам био сувишан). Шта рећи на крају него: Волите Француску као што је она вољела нас – у последњој деценији двадесетог вијека!

 Боро Граховац