Коментатор РТС-а Душко Кораћ је преминуо јутрос у Ургентном центру. Како сазнајемо познати коментатор је умро око 9 часова. Подсећања ради, њему је пре недељу дана позлило током преноса на одбојкашкој утакмици.
Кораћ је рођен 4. јула 1955. у Иванграду (садашње Беране) где је завршио основну школу и гимназију. У Београд је дошао 1973., где је студирао економију. Ипак, љубав према спорту и телевизији одвела га је у другу страну од оне које су студентски дани наговештавали.
У Радио-телевизију Србије, односно тадашњу Телевизију Београд, примљен је преко конкурса 1978, а седам година касније први пут показује јавно да не ради баш увек оно што се очекује: понуђен му је посао економско-политичког новинара у РТС-у, али је он рекао своје мало „историјско не“, оставши веран спорту. А и у спорту је умео да каже „не“ надлежнима, јер је 1987. одбио да буде главни и одговорни уредник спортске редакције уз образложење да „уредници РТС-а треба да буду из Србије“.
Његови преноси спортских догађаја ретко кога су остављали равнодушним. Како се често истицало, „одувек је спадао у контроверзне коментаторе“, јер је имао и бројне поштоваоце који нису пропуштали његове преносе, као и жестоке противнике који су оспоравали његову професионалност. Највише је преносио атлетику, али и зимске спортове, ватерполо, одбојку, фудбал, формулу, бокс и пливање.
Популарност је стицао јавним говорењем онога што многи мисле „а не смеју да каже“, али и по томе што је оштро говорио о онима који узимају допинг.
Ипак, оштрина његових речи умела је да га кошта. Тадашњи директор РТС-а Александар Тијанић је 2006. суспендовао Кораћа на месец дана због нарушавања професионалних принципа током Европског првенства у атлетици. Он је током преноса атлетике говорио о телевизији Б92 и њиховом форуму, а био је револтиран због захтева да се смени због квалификација појединих такмичара. А он је необично волео руске такмичаре, нарочито скакачицу с мотком Јелену Исинбајеву, мада ће се дуго памтити и његови хвалоспеви о Јусеину Болту.
Фудбалске мечеве није преносио још од 1990, због инцидента на загребачком стадиону Максимир, када је Звонимир Бобан ударио полицајца током нереда пред утакмицу Динамо – Звезда. Кораћев отац је био полицајац, па је то доживео лично.
Поједини српски спортисти били су отворено против њега, а према речима самог Кораћа чак и одбојкаш Иван Миљковић желео да му се забрани да преноси одбојку. Разлог за петиције коју је Миљковић прикупљао за његову смену је био пренос утакмице у којој је Кораћ говорио о његовој уображености и лошој статистици са претходног меча, но Миљковић је успео да прикупи само још један потпис на тај свој захтев.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
