• Имамо толико људи око себе који својим лошим примјером, на један директан и недвосмислен начин, истовремено указују на прави пут, афирмишу начела и принципе исправног понашања, дјеловања и мишљења, који заправо представљају полеђину, наличје или другу крајност њиховог сопственог, да је право чудо како се овај свијет још увијек није ослободио глупости и зла. Мада…

Данас кад се Глупост домогла престола, кад нас је све наивне и луде опчинила својим шармом, па смо је сами инаугурисали у једину вриједност достојну поштовања према којој мјеримо све остало, вјеровати да ће се, попут Феникса, дићи из пепела сви поражени и осрамоћени, анатемисани војници правде, части и моралности, које је управо вјера у то бацила у пепео и блато заборава, готово да представља неку врсту фанатизма. Ајнштајн није био ни луд ни наиван када је рекао: „Постоје само двије ствари које су бесконачне, свемир и људска глупост, мада за ово прво нисам сигуран“. И заиста, једино људска глупост својoм монументалношћу може да конкурише свемиру, једино она не подлијеже никаквим ограничењима. Напротив, она осваја, шири се и крчи свој пут у жељи за признањем и доказивањем, остављајући иза себе и наизглед мудрије, и храбрије, и заслужније. Сумњам да је Глупост икада била на бољој цијени као данас, да се икада раније тако, на сва звона, величала и хвалила, одобравала; сумњам да је икада била ближе да загосподари свијетом, ако већ није – у потпуности.

Опасност је у томе што се Глупост одомаћила и што смо почели да се навикавамо на њу; што се усуђује, Она, да проглашава глупим, старомодним и конзервативним све оно чему је опонент, позивајући се само на то како је настао 21. вијек. На овом јефтином аргументу инсистира увијек када се доведе у питање њен легитимитет. Све оне вриједности које су у овом мејнстрим систему проглашене као застарјеле, сада су принуђене да се камуфлирају и прилагођавају новим правилима игре, како би уопште опстале као феномени духовне природе. Да ли то последње двије деценије, само зато што припадају трећем миленијуму, оправдано бришу све границе пристојности, доброг укуса, етике, мјере?

Глупост нас је неосјетно увукла у своје раље и сада халапљиво жваће наш дух, индивидуални и колективни, а да тога нисмо ни свјесни. Таква каква је, слаткорјечива и заводљива, а притом доступна и јефтина, често бесплатна, убиједила нас је да је то за наше добро. Да ћемо након њеног „третмана“ бити здравији, љепши, срећнији. Међутим, раље Глупости су раље питбула. Кога се дохвате – не пуштају, барем не без посљедица. А посљедица је и оно, наизглед безопасно и наивно, одобравање и непрепознавање глупости, робовање стеченим увјерењима, навикама, предрасудама; неспремност да изађемо из шаблона, да се одважимо на сопствено мишљење, као и спремност да привидно будемо једнаки, самим тим непримјетни и безопасни по тај и такав поредак ствари – још једно неупадљиво лице у маси, још један пар ципела на плочнику. Број.

Треба поћи од чињенице, свиђала се она коме или не, да ми живимо у Златном Добу Глупости. Никада није било лакше заглупити човјека као данас, нити се човјек икада мање опирао томе. Можда зато што се никада више није исплатило бити глуп. А глупи смо, без увреде, кад ћутимо пред глупошћу, очигледној и свеприсутној, кад јој се добровољно препуштамо, не супротстављамо. У данашњем свијету такви су најпожељнији, са њима и преко њих може лакше да се манипулише. Они који су неким чудом успјели да се отргну том накарадном систему често бивају оспоравани од друштва и етикетирани као „чудаци“. Експанзија паметних уређаја узела је свој данак, боље рећи, испунила мисију. Повезујући људе, отуђила их је једне од других, од себе. Нудећи им свијет на длану, приковала их је у мјесто, заслијепила јефтиним триковима, духовно осакатила. А човјек отуђен и везан, глув, слијеп и сакат, несрећан је човјек, неостварен и депресиван, болестан. У том мору бескорисних и бесмислених информација, које наш мозак не може поштено ни да свари, које нам, у ствари, само на један перфидан начин, одвраћају пажњу од суштине, губимо додир са стварношћу и улазимо у један, врло опасан, виртуелни свијет, имагинаран и неодржив. Ту нам се пружа прилика да сви, уз одређени филтер наравно, будемо подједнако актуелни, успјешни и задовољни. Али иза тих вјештачких осмијеха, који све више личе на грч и вапај за животом, скрива се једна фрустрирајућа туробност. На дохват руке, а ипак недокучив, живот се одвија негдје другдје, јер бити жив није исто што и живјети.

Док трчимо за срећом мрзовољног лица на бис се изнова и изнова пењу погрешни идоли или они који ће то непримјетно, као и ови прије њих, тек постати. На рачун своје неписмености, неукуса и ограничености збијају се шале. Такве ствари су одавно престале бити срамота. Баш напротив, оне доносе профит, популарност, препознатљивост и, како ће рећи савремене апологете Глупости, своје и туђе – “оригиналност“. Треба имати на уму да Она, по ријечима Дитриха Бонхефера, њемачког борца против нацизма, „у суштини, није дефект интелекта, него људскости“. Стога ми се чини да бити у тренду, бити cool, бити in, често подразумијева да се повинујемо глупости. Док, ићи у корак са свијетом, углавном не значи ништа друго него срљати у духовни амбис.

Глупост се увукла у сваку сферу човјековог бивствовања, она се пропагира и култивише са нарочитим надахнућем на малим и великим екранима, друштвеним мрежама, медијима, филмовима, билбордима. Она се, ни ово не могу да прогутам, увукла у институције. Ријеч је о једној озбиљној индустрији, хиперпродуктивној, организованој, профитабилној – свезаступљеној. Ипак, њен деструктивни карактер најочигледније се испољава на културолошком плану. Човјеку кадром да сагледа развалине и пустош духа постмодерног доба, оном „чудаку“ из претходних редова, вјероватно најтеже пада драматичност онога што је Глупост урадила од умјетности, прије свега, музике и књижевности. На то не треба трошити ријечи, довољно је заплакати над „најчитанијим списом“ 63. београдског Сајма књига, уз „најслушанију пјесму“, истог „аутора“.
Као што видимо, спектар глупости је енормно широк, те стога нећемо претјерано залазити у засебне гране Глупости, него ћемо се ограничити само на ону врховну глупост према којој све остале изгледају готово безазлено, како би овај текст оправдао наведени наслов. Говорићемо о рату, вјечном усуду човјечанства. Погубној глупости која је, условно речено, у свеубилачком нагону за уништењем туђег и примитивном неразумијевању другачијег, добрим дијелом изградила и свијет какав данас познајемо.

Колико само има истине у оној чувеној реплици непоновљивог Гаге Николића из култног југословенског филма „Сабирни центар“, када каже: „Историја човјечанства је историја ратовања, гдје се рат прекидао само из два разлога, да би се измислило ново оружје или очистило старо“. И заиста, у људском бићу увијек је био присутан тај нагон за борбом и надметањем. Уосталом, управо из њега произашла су атлетска и спортска такмичења, прије свих, наравно, код старих Грка. Они су тај порив називали agon. Међутим, у истом значењу, та ријеч је коришћена и за ратне походе. Луције Анеј Сенека је писао: “Између осталих невоља, глупост има и ову особину – увијек се понавља“. И са ратом ствари стоје управо тако.

Велики савремени кантаутор, можемо слободно додати и филозоф, Миладин Шобић, у својој „Пјесми против рата“ вели: „У Четвртом рату свјетском / оружје ће бит камење“. Можда и нисмо толико далеко од тога, пошто Трећи свјетски рат већ увелико траје, и то не одскора, само нас нису обавијестили о томе. Мада, када мало аналитичније сагледамо ствари, видјећемо да се ратови само прекидају, а не завршавају. Други свјетски рат није ништа друго наго наставак Првог, Великог рата. Рецимо да су то била два полувремена. Ако је тако, све су прилике да се сада играју „продужеци“. Гледано из тог угла, ми нумеришемо и класификујемо ратове, па тако имамо свјетске и грађанске, прве и друге, хладне и, карикирам мало, млаке и подгријане, нове, а чини ми се да, у ствари, уз сва примирја, Свеопшти рат, који је почео оним прастарим братоубиством, рат против човјека, против природе, против Бога, против самога себе, никада није ни престајао. Свијет није од јуче постао глобално поприште сукоба. Он је то, у већој или мањој мјери, био готово увијек. Рат је одавно постао својеврстан културни феномен, који има своја правила, писана и неписана. Можда га баш због тога, а ово је много више од ироније, једног дана будемо третирали као спорт. Ионако га већ сада гледамо у директном преносу.

Много тога се промијенило у начину ратовања од древних времена до данас. Та промјена свакако да је најочигледнија у наоружању, али принцип по којем почињу ратови, нарочито ови новијег датума, остаје непромјенљив. „Велики“ увијек нађу (читај: измисле) довољно добар разлог да би се оправдали у јавности, својој и свјетској, а затим употријебе сву силу којом располажу како би остварили своје монополистичке циљеве. Једном ријечју, буде то ПРАЗНИК ДЕМОКРАТИЈЕ.

Кажу да Ескими имају чак петнаест ријечи којим ословљавају снијег, а нити једну за рат. Иако сви ми под балканским парчетом неба, слични колико и различити, за обје врсте појава имамо само један једини термин, кроз вијекове су нам, нажалост, на најсуровији могући начин, у више наврата, демонстриране грозоте и страхоте, па биле оне само особине догађаја или резултат њихове досљедности, како сњежних тако и ратних вихора и „олуја“. Ипак, вјероватно, нигдје као овдје се тако често не говори о рату. Као да смо већ заборавили шта нам је овај задњи донио, односно однио. Сав ваздух мирише, боље рећи, тукне и кандише, на ту бесмисао рата, прошлог или, далеко било, неког будућег. Мир се увијек клати на танком концу. Он је овдје највећи идеал, али и утопија цијелог човјечанства. А кад кончић пукне и мириси се измијешају, тек онда видимо колико заправо може да смрди нешто што у своме имену садржи двије тако крупне ријечи – одбрана и отаџбина. Оно што смрди је производ тога – рат. Много тога смрди на овом несрећном свијету, којег смо претворили у једну велику депонију, али да, смрад рата доминира. А ми смо још толико лицемјерни да се, тек кад уништимо и деструирамо пола свијета, сјетимо да причамо о хуманизму и неким људским правима. И послије свега, сада парафразирам Адорна, још вјерујемо да смо у фази прогреса и да путем којим идемо треба наставити.

Отиђите у било коју земљу опустошену ратом и покажите ми побједника! Ја га не видим. Рат је, засигурно, једина борба у којој на крају нико не побјеђује. Увијек се накнадно покажу сви ти губитници првог и другог реда. Првог – они који мисле да су побиједили, и другог – они који знају да су изгубили. То су по свему судећи исти људи, застрашујуће исти. Срећом, људска глупост и људско зло имају облик бумеранга, тако да се на крају крајева увијек обију о главу онима од којих су произашли. Зато ми се чини да, сумирајући утиске, рећи како је човјек настао од мајмуна, представља озбиљну увреду за мајмуна. Нису мајмуни, него људи, и то углавном они са краватама, углађени и уштогљени, уништили магију овога свијета и учинили пакао од њега.

„Нема тог идеала који је вриједан сузе једног дјетета“, писао је велики Достојевски. Најновија истраживања показала су да само двадесет шест људи посједује новац половине човјечанства. Мислим да је зарад њихових идеала, само данас, довољан број дјеце широм свијета пустио сузу због ускраћеног оброка, украденог дјетињства, отетих снова и забрањене будућности, да би се барем ова двадесет шесторица могла комотно удавити.

Огњен Кандић