• Од самог почетка цивилизације, сигурно је да су се наметала многа питања на која је човјек покушавао наћи одговор. Посебно га је занимало питање о постанку свијета, човјека и загробног живота. Упоредо с тим човјек је своја сазнања о свијету и животу исплео у многобројне приче, митове и предања које су се преносиле с кољена на кољено све до наших дана.

Многе приче, иако су се сматрале истинитим, временом су постале неистините, јер је свако на свој начин интерпретирао исте.

Неке приче су се изгубиле са сјећањем оних који су их усмено преносили, али многе од њих су сачуване захваљујући записима, скулптурама, цртежима, и сл. У давним временима, данас када посматрамо – примитивног живота, постојала су бројна питања која су била без одговора. Само уз помоћ митова људи су могли дати смисао мистеријама.

За поједине ауторе мит представља ауторитативну ријеч. Мит је у старом вијеку био темељ цјелокупне религиозности.

Митологија коју народ посједује одржава се у култу, ритуалу и обичајности. Без властитог мита народ не би имао ни свој особени дух.

Митологију свијета, па тиме и словенску митологију је, на основу данас расположивих извора, тешко реконструисати у цјелости. За њену реконструкцију археолошка грађа се може користити само у ограниченој мјери. Мит је неизоставан елеменат сваке религије, поред вјере, култа, ритуала, жртве, молитве и храма.

Када би сада покушали да ставимо у везу религију са магијом, долазимо до закључка да и једно и друго имају заједничка својства, а то су: вјеровање у постојање нечега „вишег“, односно „моћне силе“ које влада човјеком и природом, те обављање практичних радњи на одређеном мјесту и у одређеном времену. То обраћање „вишој сили“ врши се путем молитве, жртвовањем, али и врачањем.

За разлику од религије, магијом човјек жели да директно контролише природу и то чини радњама које се изводе по потреби.

Религија и магија су у непрестаној борби. Марсел Мос каже: „Ма колико мислили да смо далеко од магије, ми се ње још нисмо ослободили“. Као што се споро ослобађамо старих навика, тако се споро и људски дух ослобађа магије.

Све религије се боре против празновјерја (сујевјерја). Међутим, у склопу емпиријских истраживања у етнологији празновјерје заузима прилично широко подручје јер је битни дио живота народа и зато је увелико утицало на свакодневницу наших предака.

Гријех је вјеровати у празновјерја, а она су: вјеровање у амајлије (магијска заштита од болести и других невоља), вјеровање предосјећањима, вјеровање у добар и лош знак, вјеровање у снове и др.

Свети Оци наше Цркве указују на то да не треба вјеровати претходно наведеним, јер све су то демонски изуми. Обманом злих духова дешава се да „вјештинама“ прорицања понекад се заиста открива нешто од онога што је било у прошлости или што ће бити у будућности. Ђаво је свугдје присутан и на све начине покушава да савлада дух човјечији. Почев од рођења дјетета, када су присутни разни повези, црвене нити и друге безумне радње, па надаље кроз животни циклус, човјек подлијеже разним негативним утицајима. Врло је тешко објаснити да је само потребно стављати крст на човјека, јер крст је тај који је поразио ђавола!

Али, не може се категорички народно вјеровање поистовијетити са празновјерицом. Вјеровања су одраз реалног живота народа.

Човјек је у прошлости пажљивије посматрао природу и њене појаве него данас, те се у складу са тим и понашао, а вјеровањима штитио.

Вјеровања су у врло тијесној вези са народним обичајима и врло се често и допуњују. За разлику од обичаја, вјеровања су била мање подложна промјенама кроз вријеме.

Народне обичаје и вјеровања скоро увијек прате разне тајанствене и мистичне радње, које народ чини у разним приликама, вјерујући да ће од тога имати какве користи и помоћи. Отуда се обичаји и вјеровања готово увијек сматрају као један појам.

Обичаји би се могли дефинисати као врста понашања, одговарајући поступци и активности, који се изводе са циљем успјеха одређене радње. По неком правилу, обичаји су пропраћени неким тајанственим и мистичним радњама које се практикују у разним приликама и из различитих побуда. Они садрже и одређену религијску праксу коју прате вјеровања и ритуали. Обичаји су углавном настајали са сврхом задовољења различитих људских потреба, а обично су се односили на животни циклус човјека.

Као и навике, обичаји су устаљени поступци људи једне социјалне средине. У обичајима сви учествујемо, да тога и нисмо свјесни. Они долазе из традиције. Човјек о њима не размишља и прихвата их јер је рођен у њима и са њима.

Обичаји су одувијек имали једну своју врло важну улогу, а то је очување идентитета народа. Нема народа без обичаја, без обзира у ком крају свијета се живи. С правом је истакнуто да народ који чува своје обичаје чува сопствену будућност. Народна пословица каже да је боље да пропадне село него обичај. Јер, обичаји су самосвојни израз и најупечатљивији знак сваког народа. „Колико села, толико и обичаја“, каже стара пословица.

Данас, вјеровања и обичаји су највише изражени на селима, јер управо су сеоске средине погодне, као изворне, за њихово чување и опстанак.

У погледу досљедности, до вјеровања (и обичаја) највише држе старији људи, док се у младости врло мало томе придаје важност. Исто тако, начин живота утиче на јачину вјеровања. То значи да код људи код којих је тежи живот, више су вјеровања израженија.

Током времена, обичаји су се мијењали, неки чак и ишчезли. Данас, питање је велико да ли имамо сачуваних обичаја у изворном облику и значењу?

Много је обичаја који су кроз вјековну употребу освећени у Српској православној цркви. За сваки празник везани су одређени обичаји. У различитим крајевима, обичаји се могу разликовати у неким елементима, а у многим крајевима се доста обичаја изгубило. Комбинација тога доприноси великим разликама у обичајима од краја до краја и од села до села. И поред толике разноврсности и разлика, постоји и доста заједничких обичаја који су врло слични, као и сјећање на неке обичаје који се више не раде, али постоји сјећање да се у неком селу некада и то радило, прије него што се то напустило.

У прошлости, многи људи у Херцеговини су били склони мистицизму. То је било заступљеније док је живот у селима био углавном заступљен. Натприродна бића и њихово вријеме – „глуво доба ноћи“ су врло присутна у народним вјеровањима (путеви који су се укрштавали – раскршћа, сматрали су се састајалиштем злих сила и зато су се на тим мјестима нарочито обављале магијске радње). Поред вјере у Бога и Божију силу, народ је вјеровао и у друге „натприродне силе“. Готово да нема гробља, раскршћа, шуме, за које нису везане чудне приче и вјеровања. Тајанствена и осамљена мјеста, нарочито ноћу, пренасељена су разним „натприродним бићима“?!

Феномен натприродног и чудо као доказ божанске моћи

Појава натприродног у природном свијету има посебно значење. Натприродним се обично означавају разумски недовољно јасне појаве везане за митску раван. Вјечита су настојања да се непознато опише познатим. У причама и пјесмама, натприродни садржаји добијају на значају, па тако и многи ритуали добијају на значају. Многи непознати узроци природних догађаја, везивани су управо за дјеловања тајанствених сила.

Несвакидашње појаве, необичне и мистичне, деликатна су питања која пред нас искрсавају. Нису ли управо овакви феномени изазов? Многи ће рећи да је узалудно истраживати неистраживо. Ове појаве се нажалост негативно квалификују. Необичне појаве се поистовјећују са патолошким стањем. Појаве се тумаче преко психологије и парапсихологије. Али, неопходна су цјелокупна и свеобухватна тумачења, заокружена и теолошким становиштем.

Многи теолози заобилазе ове природе теме, можда због тога што је данас у „моди“ теологија која се бави конкретним животним проблемима.

Хришћанство не сумња у могућност тих појава, јер тиме би се довела у питање слика о Богу. Али, црква према тим појавама је високо опрезна, држећи се новозавјетне опомене о „разликовању духова“.

Свето писмо и Црква су једино право мјерило у оцјени свега чудеснога што се догађа у свијету и животу људи.

Свети Епископ Николај

Свети Епископ Николај је казао: „Бог управља свијетом и руководи животом човјечијим. Бог дејствује непрекидно и непрестано на безбројне начине, да људе приведе истини и спасењу…“

Увијек је било много „исцјелитеља“, али треба знати да дар исцјељивања се даје веома ријетким људима, који су то заслужили својим подвижничким и светим животом, по посебном Божијем благослову. Божије поријекло тога дара може бити код Божјих служитеља из црквене јерархије, мада није искључено постојање и код свјетовних људи.

Одређена времена погодују необичним појавама (чудесима, указањима, виђењима,…), као што су времена тјескобе и кризе живљења.

Чудо или знак представља повремени доказ директне божанске моћи у акцији, упадљиве и необичне, која указује божанску природу Бога.

Чудо је увијек оно што бива мимо закона природе, мимо устаљеног поретка ствари. Право чудо бива по моћи, посредованој силом Свевишњег, по Божијој благодати. Лажно чудо јесте обмана човјекових гријехом раслабљених и вјером неукрепљених чула.

Чудо припада религиозним сферама и углавном се везује за онострани свијет. Приказивање загробног живота, обично се своди на представе раја или пакла, односно на „васкрснуће“ покојника, праћено по правилу необичним догађајима. Само тумачење ових мотива неријетко, међутим, прелази из религије у идеологију. Па ипак, те области понекад је тешко и непотребно раздвајати. Религиозно и идеолошко се узајамно преплићу, као што реалистично и алегорично стварају јединствену представу.

За неке људе, који онострани свијет замишљају недостижним, птице су бића која имају могућност општења са тим свијетом и оне су те које преносе људима божанску поруку?!

Чудо отварања небеса постало је дио словенских представа о васељени. Код словенских народа отварање небеса и појава Бога уочи Богојављења било је повезано са вјеровањем у испуњавање жеља оном ко је био свједок тог чуда.

По правилу, испуњава се само једна жеља. У неким случајевима сиже откривања чуда се компликовало: само праведни људи, односно „Божији угодници“, могли су да виде отварање небеса и да замоле за жељу да би се она испунила, те је било потребно да се на небо гледа не трепнувши!

Бог је свуда око нас, у сваком времену и на сваком мјесту. Света земља, Херцеговина, како год да је називана кроз историју, вјечити је свјетионик пута ка небу и вјечита позорница на којој су се приказивала чуда Божија.

Небројено пута је Бог био у помоћи овоме народу. Било је много ратова, земљотреса, поплава и разних других непогода. Упркос свим тим недаћама, дух у народу је остао жив. Херцеговина обилује са природним и небеским благом. То је благо које непресушно сија и сијаће док је свијета и вијека. Херцеговина, такође, обилује и са многим упамћеним и неупамћеним чудесима, у којима је сам Бог пројављен. И у сваком времену живљења постојао је неко ко је проносио славу Божију, а народ је био свједок тога времена.