Храм Светог Николе у селу Добрељан (Фото: Богдан Лажетић, извор https://sr.wikipedia.org) Фотографија је снимљена 2015. године, у оквиру пројекта „Трагом душе“

Мир свијеће обасипао је чађаве зидове. Кроз полуотворен прозор лебдејеле су ријечи, изговорене у зебњи, стегнуте грчом и избачене са дна срца, прeламале су се преко прозорских капака и нестајале у првом свитању.

Новичина плућа пунила су се мирисом воска. У благом ритму дизала су се ка небесима и тананим нитима везивала за неке далеке изворе енергије до које се само у молитви достиже. Испуњен миром Новица је лагано порањао све дубље у занос, предајући се снази крви и вјере, претварао се у лебдећу сјенку духа. Снагом духа успостављао је космичку везу између неба и земље и у себи осјећао присуство неуништиве силе Божије.

Велика Божија сило, сило свих сила, снаго свих снага, изворе свих извора- молим Ти се, учини да вријеме зла што прије прође.

Велика Божија сило, недај кукољу на пшенична поља наша, спаси свјетлост душа наших, заштити нас од тмуша и тмина, од неразумља. Уклони зло од наших огњишта, од наших прагаова, од наших домова.

Не дај нам Боже по заслузи нашој, већ по великој милости Твојој. Темеље кућа које рушимо, снаго и пуноћо наша, спаси. Спаси нас Боже од нас самих, пустоловних и разузданих, од нас неразумних и преких, од нас на зло спремних и времену недораслих. Окријепи Боже утробу нашу, снагом Духа Твојега, како би смо се супроставили превеликом злу што се сручило на земљу нашу.

Не дозволи, Господе, да дажд испира пустопољине наше, већ учини да напаја плодна поља наша. На грани јабуковог цвијета, не дозволи да ружин трн цвјета. Земљу нашу од гнојива сјемена спаси. Сабери нас, у себи, и собом окријепи, да свићемо у Твојим јутрима и свијетлимо у Твојим данима. Не дозволи да се путеви наши у тами завршавају.

Господе мој, човјек сам и грешан сам. Твоју творевину у мени, хранио сам соковима слабости. Сијао уродицу у Твоја житна поља. Муљ похлепе просипао по бисерима Твијим. Доброту Твоју скрнавио слабошћу мојом и слепилом жеља удаљио се од љубави Твоје. Лажни оклоп навукао сам на свјетлост духа и сјај тијела, умјесто грађевине у којој обитује свјетлост Твоја и дух Твој.

О Благи, блажи од свих благости, очисти ме. Очисти, од сјенки привида, од сјенки пораза, од сјенки зависти и злобе, од сјенки несавршенства и просвијетли пут мој до бића Твојега.

На овој раскрсници стајали су многи прије мене. Молитва моја, суза је душе њихове. Многи су опстали и остали. Због свјетлости њихове, због жртве и патње њихове, због продужетка њихова, због спаса нашег у њима, због спаса њиховог у Теби, Господе дај ми снаге да путеве Твоје препознам.

Илирску сјету на издуженим образима обасипао је мир свијеће док се Новица са урањањем у молитву, утапао у свјетлосне трептаје, сједињујући се са ореолом свијеће претварао се у један дашак, у један титрај и цијела соба постајала је исјечак космоса и шапат откровења који човјек осјети приликом уласка у храм и на светим мјестима.

Патња наша, патња је Твоја. Опрости нам свјетлости наша, што таму навлачимо на путеве Твоје, што рањавамо срце Твоје, што невидом покривамо душе наше и слепилом темељимо путеве наше.

Истином Твојом храни нас Господе. Истином Твојом спаси нас Господе.  Спаси нас од времена које непознаје свјетлост крста ни видјело свијеће. Од времена у којем црвена памет у црвеној крви завршава. Спаси од разбраће, од поплаве, од најезде. Спаси нас црвених памети, празних срца и сатанских душа.

Помози Господе, да чујем причу срца мога. Да разумијем пјесму молитве и осетим пјесму тишине. Свјетлости наша, у нашим душама освијетли путеве Твоје.

У дубокој тишини ствари почињу да говоре. Нижу причу. Суштинску. Спознајну. Новица је низао молитву ријечи и ријеч молитве, свеколиким даром бића свог, борећи се да у ово јутро стигне путовањем кроз себе и вријеме.

Земљу нашу од крви наше спаси, Господе. Нас несабране, сабери. Окријепи. Недај звијери у душе наше. Учини нас достојним да поштујемо себе и волимо друге.

Снимак екрана РТВ /Youtube

На зиду поред иконе Светога Николе, на посебно украшеном носачу, плакале су гусле. Гусле што нијесу ни ствар, ни предмет ни инструмент. На инструментима се свира, на гуслама се пјева или још боље, гусле пјевају. Гусле су историја. У њима је вријеме, прошло и будуће. У њима су страдања и побједе, у њима су бојеви и мегдани. Гусле су мјера трајања и постојања. Што у гусле може стати, достојно је поштовања. Што није за гусле није ни за памћење. Гуслама се кријепи и окрепљује. Уз њих се жали и оплакује, чува од заборава и од просјека. Са њима се надахњује, у висине лети у душу порања. У гусле се вријеме сабира, од заборава чува. Са њима се генерације васпитавају и спас тражи. У култ и мит улази се преко гусала. Све што ваља смјештено је у танке нити витије гусала.

Симо из Клепаца, Неретву суза и туге салио је у јаму бездању, ђе му усташе побацаше Љубу његову са једанаестеро дјеце- шест синова и пет кћери.  Све њих, снагу и свјетлост његову, дане и живот,  побацаше у црнило понора, црнило бездана у неповрат утробе земље црне. Скрхан болом и безизлазом, Симо је узео гусле. Седам дана и седам ноћи, без престанка, без предаха „пјевао“ је са гуслама.

Гусле су јечале на каменим басамацима, пред малом потлеушицом, сувомеђе сазиданом, млаћавином покривеном,  са избом у доњем дијелу и каменим праговима на уским вратима. Ту, на тим плочама, Симо је седам дана „пјевао“ и туговао, душу кидао, небеса проламао и љуте ране завијао.

Преживјели у селу, мислили су да је помјерио памећу. Симо је тражио спас у гуслама, тражио пут да бездан прекрочи, из бесмисла да изађе. Како усташама да се освети, какво помирење са судбином живота да пронађе. Седми дан, Симо је престао са пјесмом плача, гусле о чивилук објесио и запутио се код Косаре. Косара је пробируша и намуша.  Симо је њена судбина. Једанаестеро дјеце су изродили, шест синова и пет кћери. Јована за Јована, Анђелију за Анђелију, све једно за друго, живе за мртве, редом свих једанаест. Симо је прекратио бездан, побиједио таму, искорачио из безизлаза. На дваанаст рана привио дванаест мелема. Уништењима се осветио новим животима. Побиједио тугу утехом, побиједио смрт животом.

Због свега што је сачувано у њима, гусле дарују људима моћ борбе за опстанак и трајање. И Новичин дом испуњавале су гусле. Њихова патинаста боја одавала је израз озбиљности и мудрости, одговорности и свегенерацијског присуства. Нема простора површности. Све се испуњава пуноћом мира, мудрости тишине и љепотом смисла. Путеви спознаје и истине отварају се и постају достижни.

Новица је полако, тихо изговарајући и пратећи мисли, низао молитву ријечи и ријеч молитве. Дар ријечи je Божији дар,  који се дарује одбранима, да у вријеме упишу дјела свих, изрезбаре печат незаборава  по коме ће покољења судити и историју стварати.

Причу времена у овим каменим кућама прича патина предмета  и мирноћа стараца, слажући прохујале догађаје у биљежнице вјечито отворене књиге одакле се надахњује и учи. У палату историје сви уграђују своју циглицу. Од дјела наших зависи- да ли ће цигла бити уграђена у мрак историје или у свијетле зидове палате и прозоре времена.  Избори нас чине градитељима или рушитељима. Избори су појединачни а страдања свеколика. Рањена и накрвављена замља, поставила је пред људе- избор пута! Избор, између расцјепа који завршава у апокалипси хаоса и кречани времена и пута који завршава у чађавим сликама, патинама и прозорима времена.

Новица је разлиставао вријеме. Путовао је кроз себе, посматрао догађаје а терет времена прихватао. Пут је познат. Невоља је позната. Страдање је суђено. Корачати се мора- до патине времена, до шапата потомака, до суза, до будућности у чађавим листовима и натписима.

Пред његовим очима, у вихору времена, рађала се нова несрећа. Бујао је још један расцјеп. Ту, у нашем бићу, на нашој земљи, у нашој колијевци, разламало се небо и дијелила земља. Пуцала је рана Косовска. Рана којом ће потећи нови потоци, нова бунила, нови недолази и неповрати. Земља ће пуцати, још болније, још трајније, још дубље- до лелека, до огња, до почетка, до саме суштине.

На Новичино раме, јутрос се није спустила туђа рука. Није то била рука крвника. Није непозната ни страна. Ревере на грудима стезала је позната рука. Са том руком се дружио. Њиве орао. Школе градио. Заједно са њом се у цркви крстио. Дјецу подизао, куће зидао и хиљаду пута се руковао. До јутрос била је то пријатељска рука, ранитељка, са којом се у коло хватао и вијенце плео. Јутрос, га та рука одваја од молитве, од огњишта, од прага од живота. На губилиште води.

Мир мoлитве замењују питања јутра, која су бујала из  дубине освита. Ројила се и множила. Продирала до дна свијести, до дна времена. Притискала су видокруг и израњала из свега: из траве и камена, из облака, из кућа, из тупих удараца, из псовки, из стидљивог израза гонича, из лелека, из плача, из тужбалица из свега што се забада у поглед.

ХЕРЦЕГОВИНУ ЗАВИЛИ У ЦРНО: Петар Драпшин (Фотографија непознатог аутора преузета са Википедије) и Владо Шегрт (фотографија преузета са ФБ странице Требињци)

Новицу су, са јутром, из молитве одвели војници Влада Шегрта. Шегрта који је у Гатачко јутро суноврата ушао са Драпшином. Шегрт и Драпшин обавили су прстен плача око Гатачких села. Црвене петокраке купале су се у потоцима братске крви, у девојачким сузама у црним марамама у материнском млеку, док су понижене мајке молиле за живот нејачи. Црни вртлози дима дизали су се према небеским уставама.

Притиснут временом у којем су тренуци вјечност, грабио је сваки трен живота покушавајући да сазна што више одговора и да затражи што више опроштаја. Вријеме и брзина живота, у моментима одласка, постају сасвим нове физичке величине по свему различите од устаљеног животног тока. Тренуци одласка  пружају откровења, преламају одговоре, пружају визије, разјашњавају се  ребуси природе  и слијева сазнање вриједности и смисла. Нестаје замршени чвор живота.

Пред Новицом се развија трака времена, нижу се догађаји, прошли и будући. Новица сажима спознање о записаном и наступајућем. Пред његовим очима отварају се њедра васионе, раздвајају свјетови и обузима га некакав простор гдје досадашње трајање постаје трен а садашњи трен постаје вјечност. Ледени тренутак разлива склад  који обузима све, траве и људе, ствари и бића. Све је савршени дио једног великог и пуног свијета. Свијета у коме нема уништења, нема умирања, нема хајки и прогона, нема смрти и бесмисла.

 Боже спаси, земљу и људе, спаси разум, спаси све што дише и живи. Спаси од поремећеног и посувраћеног ума људи и времена, празног мозга на путу безчашћа и атеизма.

Испред школе Светог Саве, на земљишту Стевана Немање, у процијепу времена завршена је Новичина молитва.  Простор између цркве и школе попунила је  тишина и срам.

Сад је рођена још једна несрећа, још један расцјеп у нашем бићу, на нашој земљи у нашој колијевци. Расцјеп којим ће потећи нови потоци крви, нова бунила, нови недолази. Опет ће сви вољети ову земљу, сви ће љубити њен грумен а она ће пуцати још болније, још више, још трајније, још дубље- до лелека, до огња, до почетка. Пуцати и чекати. Чекати да је изгубљено племе, умјесто крви напоји братском љубави.

Долина, колико и људски длан, изврнута према небу. На истоку уморна планина, што свако јутро сунце тежаку дарује. На сјеверу поље, чији класови препуклим дланом цвјетају. С једне стране црква са друге школа- завјета два који осмишљавају пут ђака који вјечито одлазе из села- ходају путевима даљина, док уморне кости не врате цркви, да снове своје сједине са снагом предака и мир свој предају миру олтара црквеног.

Несрећа сукоба, због које опстасмо, због које постасмо, због које се стидјесмо, по себи тумарасмо, међу људима нестасмо, због које се опет родисмо.

Слутећи дјела од којих ће се стидјети и преци и потомци, војници су корачали под теретом унутрашњих ломова, покушавајући да се сакрију у стид својих очију и нестану у гомилама срама које их затрпавају. Покосио их је срам пред старцима, којима су до јуче љубили руке.  Стид их од дјеце која не могу да схвате чија су они војска. Дотукао их је понос девојака које су пркосиле, попут љетораса на вјетру. Из њихових погледа пуцали су прекори и опомене, жешће него из пушака осветница. У погледе су савиле браћу, у њедра љубав, па ову голготу озарују поносом живота.

Камење је јецало, земља се стидјела, дан је некуд бјежао, људи се увлачили у сиромашну одећу а земља стењала под теретом сузе неисцељиве.

Утроба је прогутала овај дан.

Три генерације, њих четридест и једно, са старим Новицом и девојачким крстом, диобом сасјечени, миром јутарњим прекривени, под плочу времена у вјечни сан утонуше- ту, поред школе, поред цркве, на раскршћу времена, у једном дану у једном длану.

Деца Симеуна Мироточивог, у његову земљу сијали су шеницу, залијевали је знојем и душе деце хранили. Данас, несој и некрст, у  земљу Симеонову  посија наше кости заливене братском крвљу. Из чемера поникнуће драча, да образе наше прекрије. Процвилеће кукуријек из празнине наше душе. Годинама ће ожалошћена срца догоријевати у молитвама, тражећи спомена и помена. Потомци ће молитве изговарати у мимоходу, у себи, тихо да је ни сами не чују, да дан не осети, да црвени џелати не примијете, да некрст тугу не открије.

У  мимоходу смо пролазили годинама, ходали по нашем болу, рану у шутњу завијали, плач у утробу савијали, Бога за правду и опрост молили. У дјечију игру, у школске торбе, у ђачко звоно страх деобе сакупили, па сужњи истине путују кроз вријеме, чекајуће дан слободе.

Авај, колико је долина и вртача, колико мрамора и крајпуташа, у свакој је по једна рана по један непребол. Дјевојачки крст обасјао училиште, обасјао мучилиште. Стојан и Стојанка на страшном мјесту на судњем путу, на непокоју и непреболу свјетлосни крст развили, небеса ожалостили, пољем Гатачким косу расули, њедрима сузу растргли, голготом планину прекрили.

Стојан и Стојанка с јутрима свићу, у роси се пресијавају, са сунцем рађају, у гори листају, у води жуборе, с предвечерјем у сан улазе, неслогу у сузи испирају и браћу са недолаза дозивају.

Стојан и Стојанка у миру Јеловца уснули, име на спомен плочи уписали, вријеме велом туге прекрили, поље срцем испунили, у младом откосу уснули, нарцисима бола земљу прекрили, у непребол изворе завили.

Тече вријеме, ране у понор савија, крвника за опрост моли, земљину утробу испира, лажима историју у таму завија.

Стојан и Стојанка, звјерињак буде, капљице росе по длану просули, бисер ђердан на јатаган спучили, ноћ у прси савили, огњиште надом запалили у разданак се упутили.

*Позивам у помоћ вријеме*, патњу за свједока именујем- све што овдје бива и што може бити- са росом долази и са росом одлази. Живот је ко млад откос, бездани поједоше људе, помрчина прождире дане. Злотвори звијезде у јаму сасипају: дубоку, непреболну, непресахлу Корићку јаму.

Стојан и Стојанка вијенац од рана савијају, звијезде на небу броје и Милане мјесеце на груди народа привијају.

И овај непребол, покушали су бетоном сакрити, човјеку из срца ишчупати, у заборав затрпати, образ наш стидом прекрити, срца заледити и памћење помутити.

Силина лелека висове надвија, Корићку јаму чува, опомену призива, вријеме у несан претвара, кости на небо уздиже и пут данима омеђује.

Усташе су у јаме бацали. Партизани су у јаме бацали. Ни једни крста нису имали. Зло крчи пут злу. Утире стазе уништења. Крвници призивају крвнике. По злу уједињени, трнове вијенце плету. Људима свијеће гасе. Сатиру Светосавску баштину и Херцеговину у црно завијају. Од јада стене пуцају. Од туге ријеке пресушују. Од грча вријеме се у бјелутак савило. Пут се у недостиж располутио, док звјерињаци лапћу и аждаје смрти јагњећим душама храни.

Мушница од стида понире. Срамоту нашу у срце земље крије. Обљутавили смо и ливаду и њиву. Јечи земљина утроба. Небеса се проламају а Гатачко поље, ко располућени длан, Милане мјесеце сабира и ране у непролаз ниже.

Врата рођења пролазимо безгрешни. Ходимо путевима живота и судбину себи пишемо. Смрт је мјера нашег живота. Изједначења нема. Ко се у влати траве претвара, ко звијезда постаје, ко по долини смрти вјечито тумара- смрт одређује. 

Партизанска смакнућа испред школе Светог Саве у Добрељима, по свему су копија усташких смакнућа у Каменом брду. Једнако безумна, сатанска и од исте несвијести. Жртве изнакажене, омаловажене на гомилу набацане. Изнад њих крст од лешева. Неколико трнових грана и неколика камена. Жртве остављене да их звјерињад, птице и пси разносе. Потоп свијести. Помрачење ума.

Стојан и Стојанка, ни осaмнајест година нијесу имали, у крст су претворени, над гомилом лешева мртви разапети.

Дубина несреће у времену посртања је немерљива и несагледива. Свирепост усташких и партизанских смакнућа неописива је и несагледива. Црвено поринуће и потоп код Добрељске школе обележила је Комненова несрећа. Комнен je напунио дванест година. Његова кућа је испод школе. Партизани су му одвели оца на мучилиште и губилиште. Комнен се сакрио иза зида. Стотињак метара од мјеста покоља. Погибељ очеву, погибељ свих несретника је видио. Ријечи није пустио. Скамењен, иза дувара остао је и после одласка Шегртових крвника. Ту изнад његове куће, изнад његове колијевке, између школе и цркве, на светој земљи Стевана Мироточивог, црвена некрст отворила је небеску рану и његову душу завила у вјечити немир и неспокој.

Комненов живот је у грч претворен. Грч из кога искорака  и излаза нема. Читавог живота, сто пута на дан, када праг куће пређе, куд год да пође, одакле год да долази, у свако доба дана и ноћи  испред њега су слике мученика. Слике оца, који му даје знак да мирује, да се не појави, да на губилиште не излази. Комнен је, окамењен у судбини смакнућа, издржао да се спаси од стријељања. Слику губилишта носио је читавог живота са собом. Дању, ноћу, није се одвајао од ње. Одмора није имао. Са њом се стопио и са собом је носио. Крвника није проклињао. Није му се светио. Свој крст је носио. Читавог живота, безброј пута на дан и безброј пута у животу, пролазио је поред губилишта. Пазио је, да ногом не згази на мјесто смакнућа његових јунака, на место гдје су му убили оца, на мјесто линча јунака које је носио са собом, у сну и на јави. Стопљен са том сликом провео је читав живот.

Опроштај и помиловање тражим, за Комненове крвнике. Опроштај и помиловање за зло наше невидовно, за луду памет нашу, за несрећу нашу немјерљиву. Опроштај и помиловање, за Комненов незаборав и несан, тражим.

Живот нам дарују, путеве бирамо снагом патње своје. Комненова патња печат је туге наше, печат је нашег незаборава. Вапај костију на плочи незаборава уклесао је ријечи „да србин више никада не буде  србоубица“.

   Жарко Миланов Бумбић