Наташа Глигорић у Невесињу (Фото: Приватна архива)
Имајући у виду да књижевност не обилује историјским причама које се односе на период Невесињске пушке, тј. друге половине 19. века, желела сам да читаоцима – мојим земљацима омогућим да уживају у нарацији мога деде, историчара Данила Тунгуз Перовића који је за живота био признат и популаран историјски писац. Његово казивање је живо, надахнуто, течно, стил одликује лакоћа приповедања, богатство језика, обиље топонима и историјских података до којих је дошао истражујући архиве онога времена али и идући по селима Херцеговине и вредно бележећи приче које су се очувале кроз усмено предање и певање из гусле.
Приче су део необјављене збирке Невесињски разговори, али поједначно узевши, неке од њих су штампане у историјским брошурама и књигама у периоду између два светска рата.
По свом простору, гатачки кадилук у турско доба, био је један од највећих кадилука у Херцеговини. Он је тада обухватао Пиву, Голију, Бањане као и друга мјеста. Кроз своју тешку и мучну прошлост Гачани и Голијани могу се подичити и достојно поносити са својим великанима: војводом и попом Богданом Зимоњићем, који је раван косовским војводама, сердаром Дуком Канкарашем, који је раван сердарима из Равних Котара, харамбашом Стојаном Ковачевићем, који је раван Старини Новаку, харамбашом Петком Ковачевићем, који је раван Пециреп Лазару, харамбашом Филипом Мандучићем, који је раван Вуку Лопушину и другимa.
Гацко се одметало и страдало неколико пута од Турака. Гачани су сносили и трпјели, поред бегова Ченгића на Липнику, још зликовце и зулумћаре арнаутског поријекла, Исмаил пашу и Салих пашу. Ове паше имале су задатак да чувају турска утврђења у кланцу Дузи као и Горанско, Корита, Кључ и остале кршле и карауле према Црној Гори. Србе сељаке Гачане, муслимански башибозлук силом роби и пљачка, а турске власти захтјевају од раје ропску послушност. Овако је било стање Срба сељака испред великог народног устанка.
Пукла је Невесињска пушка и одјекнула међу Гачане. Сви су се сељаци дигли на оружје осим касабалија. По Гацку и около њега пуца пушка на свим странама. Устаници опасали: Липник, Метохију, Кључ, Корита, Крстац и друга утврђена мјеста. Ту су пред гатачким устаницима: војвода поп Богдан Аћимов Зимоњић, харамбаша Стојан Илин Ковачевић, Никола Богданов Гргур, Ђоко Живков Вишњић, поп Глигор Старовић, Вукота Дукин Канкараш, Томо Вукомановић, Јово Копривица, Томо Дукин Поповић, Видак Поповић, Ђоко Вуков Горановић, Стеван Мандић, Коста Тепавчевић, Ђурица Топаловић, Ђуро Антов Слијепчевић, Станко Слијепчевић, Обрен Горановић, Ристо Спасојев Ковачевић, поп Митар Говедарица, Благоје Аџић и поп Глигор Поповић.
Развили се барјаци у рукама храбрих барјактара: Луке Андријашевића, Баја Канкараша, Зелена Пјешчића, Вујадина Тепавчевића, Милутина Шуковића, Стојана Бјелогрлића, Милоша Рoнчевића, Илије Елеза и Лазара Додера.
Берушица/mapio.net
Око развијених барјака и храбрих барјактара, груписали се најбољи јунаци и кидисали на Турке као гладни вуци на поплашене овце. Ријешили се Гачани да извојују за себе слободу која се једино постиже помоћу претрпјелих мука и у крви жртава. Док се жестоки бој бије у Гацку и околини њега, у Метохији, у кафани Вукана Грђе састали се главни муслимански прваци. Ту су: Мулага Тановић из Метохије, Ћесага Пашић из Муља, Суљага Звиздић са Крстаца, Зејнил ага Хасанбеговић из Автовца, Ахмет Вукотић из Цернице и хоџе: Авдо Кустајић из Автовца и Зулфо Шундо из Кључа. У кафани Грђе служи се добра кафа, чај, медовина, па и вино и ракија ко то троши. Исто тако услуга је брза и услужна, а кафеџија је човјек од повјерења.
Муслимански прваци сједе, пуше и разговарају. У неко доба проговори Суљага Звиздић: „Мој Грђа, наша вјерна рајо, питам те да ми право кажеш, зашто се у ‘Ерцеговини не одмеће од турске власти ‘ришћанска касабалиска раја?“
„Честити ага“, одговори Вукан Грђа, „ ‘ришћанске касабалије у Мостару, Стоцу, Невесињу, Требињу и Билећи, вазда су вјерне биле, како Турцима, тако исто агама и беговима. Нама је добро под нашим падишахом, нека му Алах да здравље и мудрост много љета и година. Од погаче не треба тражит’ другог бољег ‘љеба, а од добра не треба срљат’ у пропаст. Ми ‘ришћанске касабалије живjећи са вама домаћим муслиманима и Турцима, добили смо рајетински измећарски дух и са својом смо се судбином помирили и са вама, тако рећи, сродили. Ако је вама добро, и нама је добро, а ако је вама зло и нама је ‘рђаво. Ми смо везали наше животе са вашијем животима, а наше чорбаџије тргују са вашим агама и беговима и шићар дијеле. И док стоји овако са нама, касабалиским ‘ришћанима, наш ‘ришћански сељак живјећи по планинама у друштву са вуковима, ‘ајдуцима и ускоцима – он је добио бунтовни дух и неће више да буде чипчија, но слободан човјек. Ето данас наш сељак са пушком у руци и ‘анџаром напада на царске касабе, кршле, карауле и утврђења. И вјеруј, честити аго, зауставит’ се неће док не поломи своје или ваше зубе. Наш је сељак данас под оружјем к’о бијесан хат који у трку избаци ђем из уста да са њим не може управљат’ бињаџија“.
Мулага Тановић: „Браћо муслимани, наша Турћија заузима данас три части свијета на овом дуњалуку и то: Азију, Африку и Балкан, да се то све одржи под скутом султановим требало је водит’ мухабeте на свима странама. Ми смо, к’о и наши стари, били приморани да често ратујемо. И док смо ми водили мухабете и трошили се илумли и калемли, наша је раја остајала код својих кућа и добро се тјелесно сачувала. Ето тако сачувана раја, запојена карадаглиским духом, а уз то наоружана, напада данас на наша огњишта и наше животе. И сам Алах и пејгамбер Мухамед знају како ће се овом џевап дат’ и ко ће коме на крају крајева подлећи“.
Ахмет Вукотић: „За све ово што се данас с нама дешава, нико није крив но ми и наши стари. Кад су Турци, освајачи, силом преводили у ислам покорене Србе на Балкану, нијесу се смјели задржат’ на пола пута, но све бутум Србе истурчит’. Да су тако поступили, ми би данас били сви муслимани вјерни и одани султану и исламу. Но наше аге и бегови к’о и наши сељаци спријечили су све то да би имали џабе измећара и чипчија. Па шта данас дочекасмо од ове ђаур раје да нас силом згоне са наших огњишта и да бјежимо у касабе под заштитом турског аскера и утврђења. За све ово наведено ево доказа. Вама је свима познато да је моја породица са Чева из Црне Горе. Ја сам прави потурчењак. Нас муслимане ‘ерцеговачке, за Османлије из Анадолије веже силом наметнути ислам, док са нашом рајом имамо заједничку крв, језик и земљу која нас ‘љебом храни. Османлије су наши заједнички душмани који крв сишу, како нама домаћим муслиманима, тако исто и нашој раји. Ја сам зато, браћо муслимани, да се помиримо са нашом рајом и да заједнички окренемо пушке против нашег душманина Османлије“.
Зејнил ага Хасанбеговић: „Ми се данас, браћо, налазимо у тешком и претешком положају. Наша се раја дигла на оружје против нас. Иза побуњене раје стоји крвави Карадаг који је себи приграбио од Турћије: Грахово, Рудине, Луково, Никшићску Жупу и Дробњак. Иза Карадага стоји силна, моћна, многобројна и пространа Московија, а ту у комшилуку Аустрија која вреба к’о гладан орао да замути и зграби Босну и ‘Ерцеговину. Једини Алах и пејгамбер може нас упутит’ и спасит’“.
Хоџа Авдо Кустајић: „Ево, готово пет стотина љета како управљамо нашом рајом. Међу нашим управљачима било је добрих, честитих и племенитих ага, бегова и муслимана према раји. Али, на жалост и срамоту, било је и таквих муслимана према раји зулумћара, силеџија, пљачкаша и отимача. Због неправде и зулума наша се данас раја дигла на оружје и сва свјетска џерида пише у корист раје, а на нашу штету. Исто тако раја прима индат од цијелог ‘ришћанског дуњалука да издржи у својој борби до краја. Ми смо много гријешили и много зла раји учинили. Погазили смо суре Корана и ако се по нас сретно заврши овај мухабет ми морамо бит’ добри и племенити према нашој раји и владати се по сурама, шеријату и нашим канонима“.
Хоџа Зулфо Шундо: „Слушам пажљиво, браћо, ваше егленисање, па се чудим шта све трабуњате. Зар нијесмо ми потомци Смаил агини, Љубовића и Филиповића к’о и других муслиманских јунака? Овим нашим јунацима бастало је држат’ рају у ропској послушности и да измећари нашим агама и беговима. Поред тога они су знали и умјели заврнут’ шију Карадаглијама и Шијацима. А ми се данас препали од шаке бунтовника рајетника које предводи поп Богдан и ‘ајдук Стојан. Нема страха у добра јунака. Наше је турско царство пространо и јако. Кад наш султан и реис улема развију пејгамберов свети барјак и позову бутум исламски дуњалук на оружје против ђаура, неће остат’ ни пепела од ових бунтовника. Да сачувамо у цјелини турско царство ми морамо ратоват’ до пошљедњег, па да ће мо се истражит’ до колијевке“.
Након овог ратоборног говора хоџе Зулфа, састанак се разишао из кафане Грђе и сви су присутни отишли својим кућама, а борба се наставила између домаћих муслимана и турског аскера с једне стране и гатачких устаника са друге стране.
Рано је прољеће и дан је сунчан и прохладан. Синови Богдана Гргура из села Берушице потјерали су своју стоку на катун у Равноме. Ту је осам Богданових синова са снахама и осталим члановима породичне задруге. Гоне пред собом три стотине оваца, двадесет говеда и десет коња товарних и јахаћих. Кад су дошли на планину подигли су колибу, у њој поређали шкипе у којима ће планинке разлијевати млијеко и купит бијели мрс, а на другој страни према шкипима, ту су мјешине за кајмак и сир. Поред колибе постављен је тор, више тора торарица, а поред ње два торна пса, Гаров и Зељов.
Чим се земља у тору засити са осоком и ђубретом, тор се премиче на друго мјесто на гладну земљу. Сваке године на торевини посије се јечам, раж и кртола. На тој гнојивој торевини усјеви роде да не може боље бити. То је храна преко зиме за цијелу породицу.
Црногорске и херцеговачке хајдучко-ускочке чете често су похађале те планине и на њима катуне. Ако би се каква чета ујавила у колибу синова Богдана Гргура, они би им дали богату вечеру и напунили би им храном торбе припртњаче, као и брашњаник за пут. Али међу рајом било је турских придворица, и ако мало, али их је било. Такви морални покварењаци пријаве Гргура Дедаги Ченгићу, да они јатакују са хајдуцима. Због тога Дедага сазове на Липнику истакнуте прваке на савјетовање. Између осталилх на састанку су биле и ове паше: Исмаил паша, Ахмет паша и Салих паша. Сви су они били арнаутског поријекла и истакли су се својим зулумима у Македонији, Тракији, Епиру и Косову. Салих паши пане у дјело да са војском и башибозлуком удари на Гргура и на њихову колибу и тор.
Једнога дана, кад се Гргури нијесу нападу надали, Салих паша са аскером и скупљеним башибозлуком, изненади, опколи и напане на браћу Гргуре. Том приликом посијече, браћу: Стевана, Луку, Јована, Мусу и Шуја, а синовац Гргура, Лазар и три друга сина Богданова: Никола, Шћепан и Митар, побјегли су кроз турску војску и спасли животе.
Овај крвави догађај који се извршио над браћом Гргурима, прије устанка, без икаквог претходног саслушања и судске пресуде имао је духовног утицаја на покретање Невесињске пушке.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
