Глас Рајка Петрова Нога

„Из нових фресака стара туга веје,
није све пропало кад пропало све је.“


Пише: Желидраг Никчевић

У послу књижевног критичара понекад проради благословени дух мјеста и тренутка: пут до најдубљих сагласја и најпрецизнијих аналогија буде нам веома скраћен захваљујући стицају на први поглед прозаичних земаљских околности. Ризиковаћу да о једном таквом случају проговорим и сада, поштено – јер сјећање на то мјесто/тренутак већ дуго прати сваку моју помисао на Рајка Петрова Нога и његову лирику.

До тада, до те требињске вечери, вјеровао сам да је разумијевање Ногове поезије мање-више ствар генерацијског слуха и занатског рафинмана. Прочитао сам углавном све што је требало прочитати, с лакоћом повезујући бунтовне, јеретичке и литургијске фазе Ноговог пјевања. Па ипак, осјећао сам да ми притом нешто важно измиче, и да је то нешто, у ствари, најважније.

Тада, у Требињу, поводом Дучићеве награде, хтио сам да на лицу мјеста пажљиво ослушнем Ногову мелодију, да понешто наслутим о правцима њеног распростирања и разлозима њене акустичке неминовности. И сâм Ного је често говорио да воли кад је пјесма тачна, да је писање за њега ручни рад, да су му веома важни усмени, то јест уснени поетски механизми. Питао сам се, дакле, чиме је тачно условљена и тачно произведена толика количина бола, којим путем су настале и зашто се тако законито увећавају залихе оплакивања. Каквим ручним радом, чијим уснама?

А онда се пред свечано скамењеном публиком, усред рата, сиромаштва и братских „унутрашњих санкција“, на позорници требињског Дома културе однекуд појавио тај неописиви хор дјевојчица и дјечака, и херцеговачки мали анђели сложно су запјевали „Боже правде“.

У први мах уопште нисам могао да схватим одакле долазе ти величанствени дјечји гласови. Из којих дубина, по каквом се чудном програму повезују нити тих непрекинутих струјања? Зашто су тако лијепи, усредсређени и озбиљни? Каква је то позорница и ко је те нове фреске на њу извео?

Зна ли Србија, хоће ли Србија икад сазнати да се та молитва и данас сриче по њеним рањеним ободима, као што се срицала вјековима? Чује ли она те мирне, достојанствене, побожне гласове, види ли те чисте душе које се радују и пате – с косовским рефлексом у очима? Али не мијењају страну окле сунце излази.

По свему се осјећало да су они ту и најмлађи и најстарији. Да све наше препирке, датуми и границе пред овим јединственим звучним призором губе смисао, да присуствујемо сцени (и размјени) која се неумитно понавља, јер је судбински кодирана. Да се тог тренутка, у стреловитом магновењу, на требињској позорници драматично прожимају наша вјера, историја и поезија.

Ето, у том хору чуо сам и глас Рајка Петрова Нога, а чујем га и сад.

 

Рајко Петров Ного:
НЕК ПАДА СНИЈЕГ ГОСПОДЕ

Нек пада снијег Господе
Из сјећања по очима
Спавајте шумске јагоде
Све моје с вама почима

Спавајте моји умрли
Без гроба и без биљега
Нека вас вјетар загрли
Завије покров снијега

И нека мајку збодену
И њену цркву јелику
Бијелим рухом одјену
За нашу тугу велику

 

 

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

О аутору

Оставите коментар