• Случајан сусрет на Златибору, ако вјерујете у случајност, разговор са легендарним пилотом Срећком Прентовићем обиљежио је не само једно јесење поподне, какво може бити само на планини, већ се претворило у жељу да  читаоцима Слободне Херцеговине пренесем наш разговор.

ОВО НИЈЕ ЛЕГЕНДА ВЕЋ СТВАРНОСТ: Пилот Срећко Прентовић

Ексклузивно за Слободну Херцеговину 
Пише: Јована Дука
Фото: Приватна архива

Многи нису били ни рођени када је храбри пилот Срећко Прентовић, данас у пензији, подлетио испод Старог Моста приликом снимања култног француског квиза „Лов на закопано благо“ који је 80-их година прошлог века био прави хит у Европи. Ексклузивно за Слободну Херцеговину, Прентовић се присјећа детаља тога лета и дана после кога у Мостару више ништа није било исто.

• Рођени сте на Златибору. У Љубишу. Како сте се обрели у Мостару?

Ценим да сам за Мостар први пут чуо једног давног пролећа 1969. године, када је на огласној табли основне школе  ‘’Славољуб Терзић“ , у златиборској забити Љубиш, освануо Конкурс за упис у Војне гимназије.
Неколико  месеци касније корачао сам старим, савршено глатким плочником у сусрет мосту, симболу  града, који ће заувек остати град моје младости. Његово величанство, које су Мостарци топло а једноставно звали Стари, кочоперилосе наразгледницама које у то доба бејаху средство комуникације међу удаљеним а блиским.
Нема тога „шушкавца“, како су нас, ученике Ваздухоповне гимназије „Маршал Тито“ у Мостару звали, а да се није овековечио на фотографији са Старим, и који такву успомену није послао, пажљиво ушушкану у писмо,неком  драгом.
Генерације „шушкаваца“ одрастале су уз Старог, а након четворогодишњег дружења, растајале се са њим, као са пријатељем, и одлазиле из Мостара, трагајући за крилима на којима ће се винути у висине  – полетети  ка остварењу дечачког сна. Мали број је имао срећу да се Старом врати са пораслим крилима и настави  прекинутопријатељство и да Старог свакодневно гледа одозго. Ја сам био те среће. Вратио сам се Старом и дружили смо се интезивно све до 1991. године када сам га по други пут напустио. Заувек. А мало касније, под  необичним околностима  и  Стари је нас напустио. Још једно – заувек.

– Врло сте везани за Мостар. За Херцеговину. За Мост. Кажу да сте имали срећу и да пролетите испод Моста. Како се то догодило?

Све је ту помешано. Да није след догађаја 90-их био какав је био, ја бих и данас, када сам у пензији,  живео у Мостару, у Херцеговини. Осећао сам да сам део Мостара, део Херцеговине.
Сећам се, као да је јуче било, када је једног јесењег дана 1983. године, сарајевско Ослобођење, објавило на насловној страни црно-белу фотографију хеликоптера Газела ухваћеног  тачно испод елегантног лука Старог моста, са кратким коментаром-цртицом који је отприлике гласио: У Мостару је јуче завршено снимање једне од епизода француског ТВ квиза ‘’Лов на закопано благо хеликоптером“. Мостарцима је у једном моменту застао дах, када је хеликоптер, вођен вештом руком капетана Срећка Прентовића, прошао испод Старог моста.

-И та фотографија има своју  ‘’причу’’?

Та црно-бела фотографија  постаће касније симбол 107. хеликоптерског пука, на формату А-3 красиће канцеларију команданта пука и постати уобичајени поклон припадницима јединице који одлазе у прекоманду или  у пензију. Моје власништвом постаће баш та, која је красила командантову канцеларију, поклониће ми је тадашњи командант када сам заувек напуштао пук и Мостар.

Шта се тих јесењих дана  1983. г. догодило у Мостару?

Све је почело када ме је мој претпостављени старешина обавестио да је јединица у којој сам службовао добила задатак да учествује у снимању поменутог квиза, а да је Команда  за реализацију задатка одредила мене.
Знао сам да се ради о рутинском, алии специфичном задатку, у чију реализацију, с обзиром на велику гледаност, улаже свој углед и (бивша) СФРЈ, ЈНА и РВ и ПВО. Ослобођен сам редовних, свакодневних обавеза у јединици и стављен на располагање многобројној екипи ТВ Београд која је убрзо стигла у Мостар са Предрагом Перишићемна челу, тада уредником Забавног програма на ТВ Београд. Други део радног тима чинили су представници општине Мостар, а трећи је требало да стигне из Француске а предводио га је Филип, водитељ квиза, ту су још били  сниматељи и тонци. Када су и они стигли, уприличен је први заједнички радни састанак. Први састанак и прва препрека: моје потпуно непознавање француског језика, као и енглеског. Мој руски  језик, којим сам баратао,  није био ни од какве користи. Проблем је решен  ангажовањем преводиоца.

-Кажете:” рутински али и специфичан” задатак сте добили.  Шта је специфично?

Филип је одмах изложио своју замисао. Закопано благо, које учесници квиза, смештени у студију негде у Француској, треба да “лове и улове”, уз помоћ нас који на располагању имамо хеликоптер, налазиће се на три локације:

1. у реону Старог моста
2. у реону врела Буне,

а за трећу је имао недоумицу: врело Лиштице?

Све треба да се одвија уживо, нема понављања сцена, такмичари у Француској добијају информацију где се Филип налази и усмеравају радио-везом Филипа куда да се упути хеликоптером,  а све  са намером да пронађу ‘’благо“ које је Филип претходно ‘’сакрио“.

Шта је уствари „благо“ и његову локацију знао је само Филип и нико други, укључујући и мене.

 Да ли је било у плану то , сада већ легендарно пролијетање испод Старог моста, је ли то један од оних тренутака, тренутака инспирације или…?

Филип, веома динамичан и авантуристички настројени водитељ, није имао идеју проласка испод Старог моста, питао је само могу ли да слетим негде у његовој близини. Мени се отела реченица: А зашто не бисмо прошли испод Моста?

Превели су је Филипу, а он је упитао:

– Како мислите испод моста? Чиме?

– Па хеликоптером – одговорио сам.

Био је затечен и изненађен, али није крио одушевљење.

– Је ли то изводљиво – питао је.

– Технички јесте, постоји само мали проблем: Правилом летења је забрањено. Потребна нам је дозвола и сагласност Команде ваздухопловства.

– А можемо ли је добити?

–  Покушаћемо.

Искрено, нисам своме команданту рекао да је идеја потекла од мене. Приказао сам је као Филипов захтев.

– Сматраш да можеш, питао ме је командант. И да је то безбедно?

–  Сматрам да могу.

Команданту се идеја допала и упутио је захтев Команди ваздухопловства да изда одобрење за лет супротан Правилу летења. Може, али уз претходну пробу без путника и цивила у хеликоптеру, гласио је одговор.

Одмах смо организовали пробни  лет. И то са два хеликоптера и са две посаде у којима су се налазили командант пука, његов помоћник за летачке послове, мој командир ескадриле и ја. После адекватне припреме, касно поподне истога дана у поретку колона, један иза другог два хеликоптера су скоро непримећено прошла „узводно“ испод Старог моста,  без икаквих проблема. Пролазећи испод Моста, краичком ока сам  приметио Филипа који нас је посматрао и фотографисао.

-Да ли је било непредвиђених ситуација у обиласцима тих локација? Или бар узбудљивих?

За другу локацију, врело Буне-Благај није била потребна никаква проба, тврдио сам да ту слећемо без проблема. За трећу локацију: врело Лиштице нисам био сигуран, а и Филип се двоумио да ли је то адекватна локација, те смо организовали пробни лет. Локација јесте била атрактивна, али веома оскудна местима за слетање хеликоптером. Успео сам некако да лоцирам  место на  које је било могуће слетети, али подвлачећи се испод огромне крошње некаквог дрвета. Успешно сам слетео, али никада више то не бих поновио. Не због слетања, већ због каснијег полетања које сам морао извести  ‘’у рикверц“, а без ретровизора. Филип је одустао од те локације, а разлоге не знам. Остали смо тако без треће локације. Неко је предложио Почитељ, атрактиван стари град. Истина, поприлично удаљен од претходна два места. Филип се на крају сложио, али због удаљености од других локација, захтевао је да се изведе пробни лет.

-Да ли је било ситуација када сте из неког разлога морали, мислим на безбедоносне разлоге,доносити одлуке нелогичне авантуристи какав је био Филип?

Да било их  је. Захтев претпостављене команде, изричито наређење уствари гласило је: Не сме се надлетати нити случајно снимити ни један детаљ аеродрома Ортијеш ни хелиoдрома Јасеница. А Филипов захтев гласи: Најкраћим путем и што пре стићи до Почитеља, преко Благаја.

-Како сте ријешили проблем ?

Добро, базу за полетање смо сместили на Вележов стадион под Бијелим бријегом.  Како одатле стићи до Благаја и Почитеља а да Филип, или било ко од странаца, не види аеродром или не дај боже да га сними?

Наоколо и ниско, што ниже, у екстремно ниском бришућем лету. То наоколо изводљиво је само преко Подвележја и стрмоглављујући се кланцем поред Шћепан -града у Благај. Тако и летим на пробном лету, али Филип није  глуп, одлично се оријентише на карти и пита ме зашто летимо у супротном смеру од Благаја. Зашто не идемо право? Правим се да не разумем питање, а он се насмеје, покаже руком иза брда, а онда рукама направи покрете као да држи пушку и пуца рафално увис. Укапирао је лисац, а верујем и да је добро знао да се тамо налазе војни аеродроми.

То “наоколо”, односи  нам доста времена, летим максимално ниско и извлачим максимум брзине из Газеле. Филип повремено подиже ноге показујући ми да се боји да ће њима закачити земљу и смеје се. Улећем највећом брзином пред камени бедем изнад врела Буне. Морам што ближе њему како бих сакрио поглед на аеродром Ортијеш, а ваздух који баца ротор одбија се од каменог бедема и враћа се назад. Хеликоптер почиње да се тресе и да пропада у вртложној струји. Смирим га некако и залебдим наспрам Текије, са друге стране Буне. Поред Текије нема нигде погодног места за слетање, а Филип би баш тамо.

– Не може – одмахујем главом и слећем на саму обалу Буне, једном скијом у воду.

Филип ме гледа зачуђено и мимиком као да пита: – А како ћу сада преко – показујући као да плива. Слежем раменима и кажем да нема другог избора.

Врело Буне са каменим бедемом

-Ок, каже он, идемо за Почитељ.

У Почитељу слећемо на камени плато, доле у самом месту, али Филип показује  кулу на брду,он мора горе. Полећем, пењемо се, кружимо  око куле, али нема места за слетање. На зиду поред куле налазим једно место где могу само да наслоним једну скију стајног трапа. Филип проба да изађе на бедем док ја држим тако наслоњен хеликоптер у лебдењу. Успева и показује ми палцем нагоре да је то у реду и да му одговара.

-Да ли је Филип задовољан?  Хоћете ли добити трку са временом?

Тога дана на анализи урађеног, Филип је задовољан свим осим временом потребним за лет на све три локације и изражава сумњу да ће такмичари, учесници квиза, у предвиђеном времену успети да пронађу  ‘’благо“ на свим локацијама. Објашњавам му да краћег пута нема нити могућности да се време скрати. Задовољан је атрактивношћу локација и каже: – Сада све зависи од сналажљивости такмичара. Дефинисали смо коначан план снимања, односно све три локације.

–Да ли је било неких посебних захтева пилоту везаних за само извршење  задатка?

Било је. Филип је питао да ли је изводљиво да на дан снимања скинемо лева врата збоглакшег ибржег  изласка и уласка у хеликоптер , и након информације да јесте отишли смо  да се припремимо за снимање. За снимање су неопходна два хеликоптера, један у којем  смо ми и други који на великој висини изнад нас носи уређаје за линковање и пренос слике и тона у Француску, и обрнуто, до нас.

-Дошли смо до тренутка кад почиње снимање Квиза, до прелетања испод Старог моста? Чини ми се да су тада направљени и неки од најљепших снимака Православне цркве у Мостару. И последњих?

Тако је. Освануо је  дан Д, ведар и сунчан, какав само у Мостару може осванути. Прелећем хеликоптер са скинутим левим вратима на Вележов стадион. Долази Филип са екипом коју чине:  сниматељ са камером и мученик који на својим прсима носи огромну торбу у коју су смештени акумулатори за напајање камере.

Констатујемо да ће нас „убити ветар” због скинутих врата и неко из руководства Вележа ми доноси пешкир који као шал обмотавам око врата и гурам под кожну јакну. Филип и његова екипа су у комбинезонима и чизмицама. Закључујем да су боље опремљени него ја.

Полећемо. Кружимо изнад Мостара. Филип преко радио-везе јавља такмичарима у Француској где се налази И представља ме, као његовог домаћина у хеликоптеру. Такмичари у студију добијају први задатак. И док чекамо њихове смернице, снимамо прелепу панораму Мостара. Видим, ужива и сниматељ. Кружимо изнад Православне цркве како би сниматељ могао да је сними са свих страна.

Имали сте и публику. Били су ту и скакачи са Старог?

Од такмичара из студија добијамо ‘’наредбу“ да се упутимо ка Старом граду. Кружимо изнад Старог моста испод чије белине нестварно лепо сија тамнозелена Неретва. Призор од кога застаје дах. Примећујем да су Стари мост и Стари град крцати људима. Вест да ће се тога дана нешто ‘’чудно дешавати“, очито се проширила Мостаром и знатижељника је много. Ту су и мостарски икари, скакачи са Моста, један по један се откидају са белог лука и замичу у Неретву.

Изненађује ме Филипово питање на чистом српскохрватском: – Можете ли да слетите?

Потврђујем, али сам у позицији која ми најбрже слетање омогућава супротно од оног које сам пробао те одлучујем да испод Моста прођем “низводно” и слетим са његове јужне стране. Филип панично подиже ноге и каже да ћемо закачити неку џамију. Како се приближавам Мосту низ Неретву његова паника прелази у одушевљено викање које не разумем. Пролазим испод Старог моста стрепећи само да ми се неки  од скакачане “забоде” у ротор. Залебдим изнад Неретве и спустим се на камени плато на њеној обали. Филип журно искаче, за њим и остатак екипе и трчећи се удаљавају. Ја остајем у хеликоптеру и чекам њихов повратак. Потпуно су се изгубили негде и дуго их нема. Појављују се на кратко на Мосту изнад мене, али онда опет нестају. Касније ћу сазнати и где. Филип је вешто наместио замку такмичарима. ‘’Благо” је било сакривено  код  ‘’Криве ћуприје“, мале реплике Старог моста. Такмичарима је дуго требало да то открију, али открили су. Први задатак је решен, при чему је потрошено доста времена. Док се Филип са екипом враћа до хеликоптера, такмичари у Француској добијају други задатак.

Улазећи у хеликоптер,  Филип ми на карти показује куда су нас такмичари упутили: -Благаж, Благаж – понавља.

Полећем. Овај пут не испод већ вертикално се пењући до изнад Моста. Упућујем се ка Благају, преко Подвележја. У том вертикалном пењању до изнад моста,  неко је снимио ону црно-белу фотографију са почетка текста. Хвала му.

Можете ли нам описати дјелић атмосфете у хеликоптеру док летите ка Благају?

Филип је фасциниран бришућим летом, и усхићено понавља моје име и презиме. Сниматељ фокусира петокраку на мојој титовки уредно одложеној у џеп летачког комбинезона. Непроцењиво.

Овај пут избегавам замку вртложне струје каменог бедема у Благају и без проблема слећем опет у плићак Буне. Филип и екипа искачу и газећи реку одлазе у Текију, а ја залебдим и мало удаљен у лебдењу чекам њихов повратак. Нису се овде дуго задржавали. Убрзо се Филип појављује са луком и стрелом у рукама. Други задатак је решен. Поново газе преко реке,  ја слећем, укрцавам их и крећемо према трећој локацији, Почитељу. Филип цеди воду из чизама.

Максималном брзином летим ка Почитељу, али време је прилично исцурело. Нешто захваљујући дужем лутању по Старом граду код првог задатка, а нешто и због заобилазног пута за Благај.

Почитељ

Таман смо угледали Почитељ, ушао сам у кањон Неретве снижавајући висину за слетање, када је водитељ из студија констатовао да је такмичарима време истекло. Али снимање се наставља даље, само су такмичари ускраћени за трећу награду. Поред такмичарског, овај квиз има и другу, нимало мање битну сврху: да гледаоцима прикаже природне лепоте, културне и историјске знаменитости и вредности земље домаћина. На врло атрактиван начин.

Слећемо на плато у Почитељу. Ту, у нашој близини сликари из Почитеља раде свој посао. Сликају. Филип разговара нешто са њима. Враћа се и показује на кулу. Полећемо, прилазимо кули и на већ описаном месту поново једну скију наслањам на зидину. Филип се искрцава, скаче са зида и нестаје у кули. Сниматељ остаје у хеликоптеру и снима кулу док ја лебдим поред ње. Недуго затим Филип се појављује на једном прозору, са сандуком у рукама. Отвара га и из њега расипа неки метални новац. Треће ‘’сакривено благо“ које такмичари нису благовремено пронашли. Ту се снимање завршава. Слећем поново на доњи плато и чекамо Филипа који пешке силази са куле. Опуштен повратак у Мостар. На Вележовом стадиону већ нас чека остатак екипе, општинари, посада другог хеликоптера, мој командант и наравно органи безбедности који ће прегледати комплетан снимак. Сви су задовољни. Све је протекло како ваља.

-Претпостављам да сте се Филип и Ви растали као пријатељи.

Да. Док смо у просторијама Вележа чекали да безбедњаци прегледају комплетан снимак, Филип је однекуд донео и француски коњак. Наздравио је  и покушавао  нешто да ми каже. Ништа га нисам разумео. Филип зове преводиоца.

-Летео сам са много пилота хеликоптера у свету. Будите поносни, што се мене тиче спадате у светски врх. И не само ви, него и ваше колеге са којима сам имао прилику раније да летим.

Ласкаво и годи уху. Не само мом. Командант ми дозвољава да са Филипом попијем коњак. Он ће “вратити” хеликоптер и мене у базу.

Безбедњаци констатују да је снимљени материјал у реду и да може да иде у јавност.

Сутрадан смо све поновили.Овај пут са шпанским водитељем, за шпанску телевизију. Успешно, као и први пут. Том приликом је један мостарски фотограф снимио читаву серију фотографија у боји које су ми, поред оне црно-беле, једина успомена на све што се догађало.

Емисију је ТВ Београд пустила у програм негде почетком 1984. године.

Иако сам дуго након тога био у телефонској вези са члановима екипе ТВ Београд, па и са самим Перишићем, нисам се успео добити снимак  ни ВХС касету. Један примерак је знам сигурно достављен Општини Мостар.

Неочекивано, негде после 2000. г, када сам већ био пензионер, неко је, Норвежанин неки, ценим нашега порекла, окачио снимак на Интернет. Снимак скинут са француске телевизије на ВХС касету, па затим пребачен на Интернет . Наравно да је лошег квалитета, али дај шта даш. Имам га данас нарезаног на диск и повремено погледам.

-Знате ли ишта о Филипу?

Филип, (Philippe de Dieuleveult) авантуриста каквим га је Бог дао, неки кажу, трагично  је и изненада изгубио живот  1985.године. Негде у Африци, Заиру мислим, на једној од својих авантуристичких мисија, под никада  разјашњеним околностима.

Приче круже ида се утопио, да су га убили војници, па чак и да су га појели људождери. Води се као нестао. Велики губитак. И слава му. И хвала, велико хвала.

Напомена: Овај текст први пут је на порталу Слободна Херцеговина публикован 13. новембра 2015. године 

(Копирање и преношење овог текста није дозвољено без писмене дозволе редакције Слободне Херцеговине)