• У Мостар долазим из Невесиња. Прелазимо преко бивших ратних, огњених линија. То су биле прве и најљуће одбране Невесињског фронта, овдје се жртвовала Република Српска као тамјаново зрно.

Црква рођења Превете Богородице позната је као Стара православна црква у Мостару (фото: Горан Лучић)

Краљевски град Благај ме опомиње на обману садашњег времена – народи и државе буду па оду, пролазе и нестају, само стабилне културе и људске моралне вриједности се претапају и постоје као Благај повише Буне.

Када би овај камен могао причати и записати ми би живјели много паметније и љепше… раздробљен, крвав и нијем не осврће се на нас, прати своје небо и чека. Да се угради у нову и бољу тврђаву.

А чија ће она бити?!

Културнији ће победити! – понављао је Јован Цвијић прелазећи и описујући херцеговачки крш.

У овом Благају се родила вољена херцегова кћерка, посљедња и најнесретнија краљица крштене Босне, Катарина Косача удата Котроманић. Данас се њеним именом у политичкој арени Мостара тргује вала исто као на средњовјековном дубровачком тргу од робова. Иако је у Благају по рођењу крштена као православна у избјеглиштву је умрла као римокатолкиња. Изборила се и платила краљевским златом за бар толико да на њеном гробу у Риму остане запис да је била кћерка Херцега од Светог Саве. Тако стоји и данас.

Посљедњи дани вељаче у Мостару су као какав вељи неиздрж. Жуди воће за сунцем, а трговци за гостима. Мостар за жамором, Неретва за галебом. Голим оком се види да је народа прилично мање. Посљедице су то економских и политичких егзодуса, зарад посла, праведних закона и каквог-таквог али бољег живота. Гледајући на дјецу људи пакују породице и селе се. Словенија им је најближа.

Биће болан Херцеговине, али неће бити нас – одзвањају ми ријечи нашег мудрог али насамареног народа. Нико нас није ујармио као наши родни окупатори. Сад оремо њихову бразду, а на јарму пише да је наша.

Град је подијељен дубље од дубоких обала Неретве и то тако видљиво да ми угони депресију. Довољно је прећи поред некадашње Шантићеве гимназије (рат је у Мостару почео прогоном Шантићевог имена са ове гимназије и још није завршен) па непогрешиво осјетиш да си ушао – у зону хрватских утицаја, а када се отуд вратиш преко Булевара опет си – у бошњачкој чаршијској државности. Зграде су другачије, и паркови, зеленило, чак мириси града. Нисам био у Израелу, али ме Мостар подсјећа на високе ограде око Палестине. Зидове из дубина душе па до сумрака омразе.

Срби су у Мостару тотално невидљиви. Одавно се овдје све што подсјећа на њих угони у земљу, политичким и буквалним маљем. Обновом Саборне цркве пред очи Мостара само се вратио један трагични узвик – овдје су некада живјеле најбогатије српске породице, најистакнутији народни прваци српске културе, језика, просвјете. Од тог нашег преимућства у граду још постоји као неприкосновени љекар, др Марко Ружић, поријеклом Србин из Стоца. Још ради и нема га бољег у Херцеговини. Стари љекар, а веле лијечи разговором.

Славу Светог Симеона Мироточивог дочекујем у Старој православној, Богородичиној, каменој и укопаној црквици повише цијелог града. Недеља је, служи се литургија Светог Јована Златоустог. Нема нас много али то што има од срца се моли. Молитва се осјећа као покров живе тишине и цјелебне благодати. Причали су ми, добро се то запамтило, да су у комунистичком Мостару Срби понајбоље одбацили свог Бога и ову цркву. Данас нас има тек шака, али из ње би се по вјери могао посијати читав један нови град. Хвала Богу тако ми се отвори видик међу овим повратничким народом. Зазвониша и наша звона. Ту смо као и оног јутра када се херцегу Шћепану родила кћер Катарина у престоном Благају.

ГОРАН ЛУЧИЋ