ОЏАК ЉУБОВИЋA

• На путу према Зовом Долу молим Воја да застане на Оџаку Љубовића.

Џамија Љубовића на Оџаку (фото: Горан Лучић)

Како да прођем мимо ту питомину огријану сунцем при заласку и не застанем крај чувених беговских двора.

Данас је Оџак село у цјелини невесињске општине, а за турског земана то је била сриједа из које су бегови Љубовићи владали цијелим невесињским крајем као својим феудом. Одавде су посједе, иметак и утицаје ширили по цијелој источној Херцеговини. Куле, земљу и кметове имали су понајвише у Дабру, Фатници, Стоцу, па до Гацка и Билеће. На сјевер до Фоче.

Но у невесињском Оџаку им је био главни стан.

У Херцеговини и данас живи изрека – Сви се воле чинити безима ал’ пред Љубовићима не остаје бега за лијека! Другим ријечима ако питаш за примјер муслиманског племства у Херцеговини то су најприје невесињски Љубовићи. Све друго је играрија гоља и огоља.

Прича о Љубовића ‘наму’ (угледу) раширена је уздуж и попријеко наше земље, о њима су испјеване љубавне пјесме, срочене изреке, запамћене легенде о томе како су се турчили и јуначили. Гусле их помињу као одважне и кућевиће, а њихове жене као одане, убаве и мудре. Опјевани су од Срба достојанствено и лијепо, славили су их безмало као поносан примјере наше преживјеле властеле. Једна од наjљепших епско-лирских народних пјесама у Херцегивини је спјев „Женидба бега Љубовића“. Она се пјева уз гусле о радосним и свечаним данима, на примјер када се иде у прошевину дјевојке, у навечерје крсне славе кад се окупе родбина и гости, и другим лијепим поводима. Сјећам се задњих ратних година а када сам уз лампу петролејку док је одзвањала јека артиљерије са првих линија живо понирао у љепоту Љубовића драме на невесињском Оџаку.

„Запросио беже Љубовићу
Хајку булу у бега Ченгића,
Која има стотине просаца
Од добријех кућа и отаца.
Ниједан се не допаде були
Ниједнога цура не кабули
Већ се млада љепотом поноси
Као цвијет док се не покоси!
Није цвијет овце што га пасу
Но Туркиња ђевојка на гласу.“

Пoстоји више прича о њиховом поријеклу али све се слажу у једном да су потекли од захумских Срба и да су били православни. Војо ми прича како су били богати и прије турског освајања те да се по окупацији врло брзо потурчише. Отац Вукашин и двојица синова примише ислам док му трећи син оста православан и пребјеже комитима у Црну Гору. И данас има црногорских Љубовића а опјевано брдо изнад Подгорице зове се Љубовић.

Вољели су страсно, жртвујући све за одвише лијепу жену племенитог рода. Женидба бега Алије Љубовића, која је епски опјевана, заиста се десила средином 18. вијека и то баш овдје у Оџаку – о драми овог догађаја који је потресао цијели Босански пашалук и данас свједочи Сватовско гробље на Моринама. И своје славно презиме Љубовићи су добили управо по једној њиховој љуби (вољеној жени) а која у кризном часу умједе зауставити беговску плаховитост те мудрим поступањем и сабуром (стрпљењем) сачувати им наклоност отоманске порте (владе).

Данашња џамија Љубовића на Оџаку такође је задужбина једне њихове жене, Хана-хануме, Осман-бегове љубе. Џамија је била дио њеног задужбинарског комплета – уз њу је народу овог краја подарила камени мост на ријеци Заломки и мектеб (основну исламску школу).

Џамија Љубовића на Оџаку до темеља је порушена у посљедњем рату. И данас се око ње могу видјети комади разломљених башлука и дијелови камене пластике који су од мина разношени. Нажалост је тако.

Обновљена је послије рата али доста лоше и неквалитетно, дио њене мунаре већ сада се обрушава. Харем (џамијско двориште) је неуредан и неограђен.
Љубовића више нема на Оџаку, иселили су се за Босну и Турску још за вријеме аустроугарских земљишних реформи када им је и одузет феудални посјед.

У мојој породици је сачувано једно вриједно предање – да је наш чукун-чукун ђед учинио велико доброчинство Љубовићима. Наиме, у нека кризна времена (а ми смо вазда у тим временима) дојавио је њиховом породичном огранку у Дабру да ће их током ноћи опколити Црногорци и попалити им куле, те да што прије склоне жене и дјецу. Бегови су га послушали иселивши из Дабра нејач у Столац. И заисту су црногорски хајдуци те ноћи ударили спаливши Љубовића чардаке. Но бегови су тада поред згаришта од среће пјевали јер су им дјеца била сачувана од страшног изгинућа. У захвалност мом ђеду бег Љубовић га насели на свом посједу у Дабарском пољу, даде му лијеп комад земље и запосли га као личног берберина. Негдје до Првог свјетског рата Љубовићи из Дабра се одселише за Турску а нашој породици и другим дабарским кметовима дадоше предност и повољне услове за откуп њихове земље, шуме и поља.

Ето тако, дођу времена када бивше господаре по добру помињу њихови бивши кметови. А буду и времена када дјеца не помињу ни своје родитеље.
Стојећи тако пред Љубовића џамијом на Оџаку све ми се то некако састави у једном.

ГОРАН ЛУЧИЋ