•  Поводом смрти Драгослава Шекуларца, легенде јуигословенског фудбала, доносимо његово сјећање на Херцеговину и војничке дане у Билећи, које је у својој књизи „Ја Шеки – Драгослав Шекуларац“ забиљежио Јово Вуковић

„…Отворим позив и видим: Школа резервних официра у Билећи. Елитна установа ЈНА, јединица у коју су, углавном, ишли школованији и бољи омладинци. Углавном млади комунисти.

Одмах одјурим у Звезду и испричам шта се догодило. Не могу да верују, мисле Шеки измишља. Знају моју склоност за зајебанцију и у најтежим приликама. Извадим позив из џепа и наредим им да ми припреме богат опроштај. Сви у чуду кренуше да ми честитају, да ме љубе…

У Билећу, градић у херцеговачком камењару, стигао сам у врло тешком психичком стању. Не зато што сам се плашио војничких обавеза, него због чињенице да је мој живот одједном добио неочекивани ток, за шта уопште нисам био припремљен. Муњевити след лепих и ружних догађаја одиграо се у свега стотинак дана. Пре тога сам уживао само у фудбалу и животу, а тада су по глави почеле да ми се мотају, углавном, тешке мисли, јер сам схватио да ми је, можда, угрожена каријера…Нико није могао да каже какав ће бити Драгослав Шекуларац кад буде изашао из војничког шињела. Знало се да фудбалери „попусте“ док су у војсци и да им, по повратку на терен, треба време за враћање у ранију форму. Али, служење војног рока је тада била обавеза за све здраве младиће, у чему није било попуста ни за врхунске спортисте.

Шта да кажем о свом војевању? Прво, град и околина  су деловали доста депресивно за младића, попут мене, који је живео у Београду, а, осим тога, већ видео и добар део света, обишао многе блиставе метрополе на више континената. Олакшавајућа околност ми је била наклоност локалног становништва војсци. Билећа је, пре и после Другог светског рата, била позната по затвору, и то за најтеже политичке затворенике. Дуго после ослобођења тамо су, иза решетака, држани информбировци, они што су, како се говорило, волели Стаљина, а које је Титов режим прогласио најгорим злочинцима и највећим непријатељима народа и државе. Онда је створен велики војни комплекс у који је смештена Школа резервних официра, један од елитних „погона“ тадашње ЈНА.

Не знам колико нас је тачно било у огромном гарнизону, али би недељом, кад војници добију слободно поподне, изгледало да је у граду више војника него цивила, мештана. Места за релаксацију биле су неколике кафане и посластичарнице, које је војска стално „држала под окупацијом“, као и локални биоскоп, за који се тешко добијала карта, јер је заинтересованих било много.

Билећа је имала нижеразредни фудбалски клуб „Херцеговац“ па сам, понекад, ишао на њихове утакмице. Ретко на тренинге, јер ту привилегију нисам имао до пред скидање униформе. Нисам уживао ни било какве друге олакшице и привилегије иако сам, као велика фудбалска звезда, био најпознатији човек не само у касарни, него и у граду.

Првих дана мог боравка у Билећи мештани, млади и стари, су данима запоседали жичану ограду гарнизона да би видели Шекија. Многи, при томе, нису веровали да сам то ја. Вероватно сам им изгледао неугледнији од оног свемоћног Драгослава Шекуларца чију су фигуру и лик формирали слушајући преносе Звездиних утакмица на радију.

Са таквим ситуацијама сам се сретао и раније, што није чудно, јер је телевизија била тек у зачетку…“

Шеки послије помиње и једну нимало наивну повреду коју је зарадио играјући фудбал у Билећи, те 1963. године, али се од ње успјешно опоравио…