• У организацији Удружења Невесињаца у Београду у суботу 2. новембра 2024. године поводом Митровдана и сјећања на славне битке Невесињске бригаде 1992. и 1994. године, служен помен за борце Невесињске бригаде и осталих јединица Војске Републике Српске који су погинули у Одбрамбено-отаџбинском рату.

Већ традиционално, на Митровданске задушнице, служен је помен у цркви Светог Саве на Врачару. Помен је служио свештеник Лазар Манигода,

–  Знамо сва имена које помињемо молећи се Господу да им буде опроштен сваки грех и ниједан да не буде препрека спасењу душа њихових. Знамо које смо губитке имали, јер губитак није само у једном дану, него посљедице остају кроз вријеме, кроз породице, кроз Невесиње, кроз читаву Херцеговину, кроз читаву Републику Српску и шире.

Заслужили су да буду у стању слављења и на небесима кроз молитве Пресвете Богородице, кроз молитве Светог великомученика и победоносца Димитрија, заштитника града Невесиња храма и народа божијег у њему. Они су својом жртвом, борбом, храброшћу нас оставили на овим просторима и зато им дугујемо много. Највећи дуг је молитва, молитва је незаборав – поручио је отац Манигода.

У име организатора Удружења Невесињаца окупљене је поздравио пуковник Зоран Јањић.

Он је подсјетио на историјске околности у којима су се одиграле Митровданске битке.

Ове године се од Прве митровданске битке навршавају 32 године, а од Друге митровданске битке 30 година.

Прва митровданска битка отпочела је у сам освит Митровдана, 8. новембра 1992. године, када су удружене хрватско-муслиманске снаге из долине Неретве, обједињене под команду Хрватског вијећа обране, потпомогнуте јединицама и логистиком Хрватске војске, покренуле нападну операцију под називом „Бура“ на одбрамбене положаје Невесињске бригаде. Напад је отпочео једновремено на све јединице бригаде, са тежиштем дуж комуникације Мостар – Невесиње, а претходили су му масовни артиљеријски удари непријатеља по свим елементима борбеног распореда бригаде и 13. мјешовитог артиљеријског пука који је био у улози Корпусне артиљеријске групе на ватреним положајима у рејону села Рабина, као и по цивилним циљевима у граду Невесињу. У току пет дана, колико је трајала операција, најжешће борбе вођене су у рејонима Доњег Брштаника, Горњих Врањевића, Буска и Подвележја. Јединицама бригаде на најугроженијим дијеловима фронта у помоћ су притекле борбене групе из сусједне Друге лаке бригаде са Борака и из приштапских јединица Херцеговачког корпуса, а значајан допринос у одбрани положаја дале су и борбене јединице Министарства унутрашњих послова из Станица јавне безбједности Невесиње и Гацко.

Иако је непријатељ успјех сматрао готово неупитним, рачунајући на недовољну спремност бригаде због одсуства бораца који славе Митровдан и на вишеструку властиту бројчану надмоћ, операција се завршила његовим потпуним поразом.

У овим борбама су погинула 42, а теже и лакше је рањено око 100 српских бораца и официра. Прецизни подаци о губицима непријатеља нису познати. Према незваничним изворима били су велики и један су од основних разлога неуспјеха операције.

Друга митровданска битка вођена је двије године касније, од 11. до 13. новембра 1994. године. У оквиру извиђачко-диверзантске операције „Јесен 94“, коју је планирао, припремао и изводио 4. корпус тзв. Армије Републике Босне и Херцеговине. Непријатељ је за дејства против Невесињске бригаде ангажовао најспособније борце и официре из војних и полицијских борбених јединица. Циљ му је био да, користећи фактор изненађења, нападом убачених диверзантских борбених група на најважније елементе борбеног распореда бригаде, дезорганизује систем руковођења и командовања, нанесе бригади велике губитке, запосједне борбена средства и изазове страх и панику, а затим фронталним нападом примора јединице бригаде на повлачење. Међутим, веће изненађење доживио је сам непријатељ, усљед одлучне и храбре реакције команди, јединица и бораца бригаде, којом му је план осујећен већ у току првог дана и нанесени велики губици и катастрофалан пораз.

Ранко Шиљеговић, Никола Гузина, Зоран Пурковић и Душан Вукоје; Други ред: Горан Аћимовић, Зоран Пејановић и Зоран Јањић; Трећи ред: Драгољуб Голијанин и Трифко Брењо.

У току битке је погинуо 21, заробљена су 4, а теже и лакше је рањено око 60 бораца и официра бригаде. На страни непријатеља погинуло је око 100, заробљено 8, а више стотина бораца и официра је рањено.

Значај митровданских битака које је Невесиљска бригада водила у Одбрамбено-отаџбинском рату и у њима извојевала величанствене побједе над непријатељем је огроман, што потврђује и чињеница да Борачка организација Републике Српске Митровдан обиљежава као своју крсну славу, а Невесиње као Дан општине.

У помену је учествовао и мјешовити хор храма Прображења Господњег из Београда.

Ветерани Невесињске бригаде и Херцеговачког корпуса Војске Републике Српске присуствујући служби и овога пута су исказали захвалност и дужно поштовање према погинулима и потврдили да никада неће дозволити да слободарско Невесиње и хероји који су за његову слободу дали своје животе падну у заборав, да је памћење живо и да ће увијек живјети.

Поред чланова Удружења Невесињаца у Београду помену су присуствовали чланови породица погинулих и умрлих бораца Невесињске бригаде, народни посланик у Народној скупштини Републике Србије и предсједник Савеза Срба из региона Миодраг Линта, представници завичајних херцеговачких удружења у Београду, чланови удружења Ћирилица из Београда…

Текст: Никола Гузина
Фотографије: Трифко Ћоровић