Једног јутра, 1942. године, дјечак Милан М. остао је без породице. Осим старијег брата. Тада одраслијег дјечака, који се прикључио партизанима и отишао да ратује по ребрима козарских шумских вијенаца. А онда и даље – можда са доктором Младеном Стојановићем, Јосипом Мажаром Шошом, Петром Мећавом…

Наратовао се Миланов брат. И преживио брату Милану. Као што је брату, партизану, преживио млађи брат Милан.

Данас, са ове временске даљине у односу на вријеме прије грађанског рата у Хрватској, могу слободно рећи да ми је Милан М. био пријатељ. А да судим о томе да ли сам то исто био и ја њему – не могу. А немам кога ни да питам.

Милан М., рођен вјероватно крајем прве половине тридесетих година, дијете је једног од крвавом и слободарском историјом богатих, тешким животом испуњених и од првог сусрета с природним љепотама – мени посебних села. Коме испод, том селу, до запада, тече некад смарагдна ријека Уна, а до истока, иза леђа, славна му је планина Козара и њене шуме, с листалим сликама на платнима најживљих боја. Средином села магистрални је друм, ту је и жељезничка пруга, којима се, одувијек, трбухом за крухом, путовало у ближи и даљи свијет. А око кућа и изнад њих – баште, воћњаци, њиве… И зима кад је – по свему се разастру бијели чаршави и коперте од још бјеље свиле снијега.

Упознали смо се, Милан и ја, посљедње шездесете године прошлог вијека. У кругу фабрике у којој смо радили: он стигао много раније, а ја у прољеће баш те године. Он ми се на први поглед представио сликом треперења младог лишћа Козаре, а ја њему банијске горе Шамарице. И од тада смо се поздрављали. Уз, повремено, понеку реченицу о томе: Како си… Како си ти… Да ли си био скоро… Да ли си ти скоро био…

Милан је радио у једном од највећих и тада најмодернијих фабричких погона. Дакле, у прозводњи. Ја сам се трудио да оплемењујем крвоток што људскије културе у нашој фабрици, како смо најчешће звали свој комбинат. За који, по доласку, нисам знао због чега га његови запослени толико воле. А онда сам га, кад сам то сазнао, и ја заволио.

И тако, познавали смо се, поздрављали се Милан М. и ја. С понеким, дакле, питањем и одовором. С понеком, много чешће његовом причицом. Коју бих, вјечно некуд журећи, морао и да прекинем.

Затим је мене, у јесен 1973, кадровска преметаљка отпремила у информисање. На дужност шефа службе за информисање и главног и одговорног уредника фабричког листа. Насљеђујем свога доброг пријатеља Милана Мићу К., који се ту кратко задржао: отишао је на одговорну дужност у једну од значајних институција у граду. Милан Мићо К. оставио је празну канцеларију и потпуно празан радни сто. И у нечему другом од намјештаја у тој просторији од његових ствари, папира, брошура или књига, није било.

Али, не лези враже… Не саставих ја на новом послу ни пуних десетак дана, кад ето ти к мени мога драгог Милана М. И све причица по причица, шала по шала, па малко о рату, па малко о нашој фабрици и његовом погону, па малко о томе како ће мени ту, гдје сам дошао, бити: Лези ‘лебе да те једем. И иначе се ту, у управној згради, ништа не ради, вели он мени, све смјешкајући се. Видим ја да је ђаво однио шалу, па покушавам да га одведем на неку другу страну. Међутим, ни мој Козарчанин није баш за таква одвођења, скретања. Него ће он, одједном, сасвим мирно и прилично тихо: Ту, у твом столу, мора да су остали рукописи мојих сабраних дјела. Ја сам их дао Мићи да их погледа, а он ми је обећао да хоће, чим стигне. А онда је отишао, није стигао. Ја кажем Милану М. како сам затекао празан сто, а ни у другом намјештају било какве папире нисам нашао. И додајем: Та твоја дјела мора да су написана и на много листова папира, па би се то лако видјело. А он ће мени: То је све што сам ја писао и објављивао у вашем листу, а ту је и рукопис мог романа Кад утихну чобанска звона.

И шта сам могао осим да му обећам да ћу поново све прегледати, а питаћу и Мићу.

Да, објављивао је Милан М. у фабричком листу кратке биљешке, у рубрици у којој су се објављивала кратка писма читалаца, о много чему што у фабрици и у насељу, које је никло уз фабрику, није добро, што није чисто, што није добро пројектовано, па како станови у великом броју зграда немају оставе (шпајзе), па како они који у касним ноћним сатима, кад иду из радничког ресторана, својим завијањем од пјевања буде народ, а један број житеља тог насеља ради у смјенама и тако даље.

И настави он такве биљешке, цртице и даље да шаље, а ми му, и под мојим уредништвом, наставили да објављујемо.

И би то и даље тако. Све док нам једном, па затим још једном не ували биљешке у којима ништа од написаног није тачно… Па је било повуци-потегни… Па се то и смирило. А он је и даље слао. А ми престали да објављујемо.

И једног јутра урани Милан до мене, у кацеларију. У радничком је одијелу. Иде, рече, из ноћне смјене. У руци му најлонска фолија, а у њој подебео бунт папира.

Ово је роман о коме сам ти причао, каже. Па наставља: Било је јутро. Лијепо к’о ово, данашње. Чувам говеда на пашњаку изнад воћара. Кадли у селу лавеж паса, па ударање цокула, звекет оружја… А онда се зачуше псовке, галама, врисак, јауци. Привучем се у живицу до своје авлије. Згрчен, покривен густим гранчицама и лишћем, ћутим. И гледам – без испаљеног метка, све с ножевима: отац, мајка, сестре, баба, па доведени сви чичини, па комшије… И све ти је овдје, на овим папирима… Ту су и сва умукла чобанска звона… Брат је у Београду, у пензији. А ја сам дошао овамо. И остао.

Image by Alexa from Pixabay

Ћутим, слушам, не припиткујем. Пред очима ми се редају слике: Козара, Уна, усташе, Нијемци и њихови овчарски пси… Никад ми то раније није причао. Никад таквог Поткозарја и такве Козаре у његовој причи није било. Па ми се, у том моменту, јавише стихови из пјесме „Страх“, српског пјесника Драгана Колунџије, рођеног Поткозарчанина, Козарчанина, свеједно, који је посјећивао и наше насеље, у коме му је живјела сестра:

Мала колевко костију, очевом руком у гроб спуштена,

последња звезда неба и моје крви лик ти је понела,

веран твом свету раја и пакла, и теби самој,

под земљом, између две чврсто спојене плоче смрти.

И прође извјесно вријеме у нашем миру. А онда он поче све чешће да долази и да и даље тражи своје папире и сабрана дјела. И поново ја осјетим да сам у небраном грожђу.

Али једног дана дође наш фото-репортер , новинар, и вели мени: Ево ти спасења! Узимам из његових руку фотографију: мој пријатељ Милан, док је био у ноћној смјени, лежи на некаквој клупи и спава ли спава.

Кад је сутрадан свратио, покажем му фотографију, уз ријечи: Ето, видиш због чега се нама дешавају кварови у производним погонима – мајстори спавају!… Ја не могу да препознам ко је на слици, што није ни важно. Али ћемо је објавити као упозорење.

Узе он фотографију па ће радосно, на сав глас: Па то сам ја!

Наравно да нисмо објавили фотографију. А ни он није више тражио своја сабрана дјела, којих никад није ни било у Мићином и мом столу.

Кад је Милан М. отишао у пензију, ја послије приличног броја година проведених у информисању, отишао на нови посао, у фабрици, канцеларија ми била у згради до улице, Милану нису били увели телефон у стану, пролази он и наврати. Уз ријечи како иде у пошту, која је била преко пута, да се чује са братом.

Сједи и разговарај колико ти воља, велим ја њему. И кад год ти падне на памет брат, дођи… Само дођи. Ти си то заслужио.

Него, знаш ли ти да ја још увијек радим на оним утихнулим чобанским звонима… Јер било је јутро. Лијепо к’о ово, данашње… И несташе сви: братови и моји, и чичини, и комшије… Неста вриске, јаука… Неста и свјетлуцања усташких крвавих ножева… још увијек прича Милан М.

Затим смо обојица утихнули.

МИЛОШ КОРДИЋ / СРПСКО КОЛО