Боравити у Херцеговини, а не посјетити стари православни манастир у требињском селу Завала прави је гријех. Велика је тајна коју носи ово свето мјесто прислоњено уз пећину и литицу планине Острог, да ли због Светог Василија који је у овој светињи почео монашки живот, да ли због конака и келија старих десетину вијекова или због његове драгоцјене архитектуре, духовности или због сачуваног савршеног сликарства са почетка седамнаестог вијека ? Како год, овај манастир је кроз вијекове у потпуности дијелио судбину српског народа из Попова поља.
Како су креатори мапа у Дејтону и касније у Паризу (помјерале су се у међувремену границе на штету Републике Српске без икаквих критеријума, због пар стотина метара) оставили српско село Завалу и овај средњовјековни православни манастир у хрватско – муслиманској Федерацији, чију су библиотеку претходно спалили, говори само о површности, безобразлуку и бруталности цртача.
Манастир Завала смјештен је у истоименом селу, педесетак километара југозападно од Требиња и посвећен је Ваведењу Пресвете Богородице. Црква, њена порта, звоник као да су срасли са литицама и пећином планине Острог пружа величанствен поглед на Попово поље, ријеку Требишњицу, која попут змије вијуга кроз њега и српска села која га окружују.
У Херцеговини гдје се рађа, живи и умире на камену а вјерује у Христа, ни у стара времена није било тешко сазидати ово величанствено здање, поготово што су Поповци обучени у грађевинским радовима у Дубровнику савршено овладали зидарским занатом.
Настанак цркве Ваведења Пресвете Богородице доводи се у везу са првим хришћанским царем Константином који је пролазио кроз Завалу и примијетио јако побожно становништво у селу. Према народном предању за овог цара се везује и подизање манастира Тврдош, Добрићево и Косијерево. Предање упућује и да су дворови попа Стевана, иначе претка Стефана Немање били поред манастира и поред пећине Вјетренице.
Манастир Завала увијек је припадао Хумској епархији коју је основао Свети Сава 1219. У то вријеме сједиште православне епархије налазило се у Стону. Поповим пољем кроз вијекове господариле су православне породице Николић, Станковић и Раденковића касније оснивач Херцеговине Сандаљ Хранић и његов син Стефан Вукчић Косача све до пада под отоманску империју 1482. По свему судећи Херцег Вукчић се забарикадирао у оближњу кулу покушавајући да се спаси од свог сина, који се под притиском потурчио и примио ислам.
Ипак, због честих рушења и паљења , најстарији сачувани писани докуменат датира тек из 1514, којим се потврђује куповина оближњег винограда од стране манастирског игумана. Манастир је сметао Турцима и у више махова био уништаван са њихове стране. У Завалском Поменику наводе се имена војвода из лозе Храбрена-Милорадовића, па се великом вјероватноћом може претпоставити да су ктитори обнове потичу из ове познате властелинске породице. Ова моћна херцеговачка породица је ктитор већине средњовјековних манастира: у Житомислићу, Тријебњу, Клепцима, Ошанићима, Опличићима а њихово породично гробље је Радимља код Стоца.
Манастир је сметао Турцима и у више махова био уништаван са њихове стране. Зато је у више наврата паљен и рушен од Турака а највише 1722 када је ,,вас срушен“. У последњем рату деведесетих година уништена је и драгоцјена библиотека , која је потпуно спаљена, уз додатна уништавања храма и конака.
Турско, а касније и усташко сатирање православног становништва на лијевој обали Неретве, данас и пресељавање Хрвата из средње Босне присилно је из корјена промијенило вјерску структуру становништва на овим просторима. Некад мањина одједном постаје већина. Прећи ријеку Неретву, побити све своје православне комшије, створити што веће залеђе граду Дубровнику а онда се изборити за некакву границу то је провидна и примитивна политика хрватских вођа и Католичке цркве. Уз пут, то све покрити Светом Госпом.
Зашто би смо ми то морали да прихватимо?
Све што је силом створено или одузето нема никакав правни легитимитет, па ни отимање српског ,,Мисира“ извођењем геноцида над њеним становницима
(Пребиловци, Тасовчићи, Клепци, Вишићи, Опличић, Гњилишта, Козице, Горње Храсно … и сва остала села општине Столац). Нека се свак врати на своје мјесто, па и Хрвати у њихов Вареш, шта они имају да траже у Херцеговини? Кад тад изазваће ново зло, чим добију сигнал из Ватикана.
Манастир Завала је кроз вијекове одржавао тијесне везе са Хиландаром, као и са осталим православним светињама, који је на различите начине помогао овом храму. Највећи траг оставио је хилендарски монах Георгије Митрофановић који је између 1616 и 1622 осликао овај манастир у српко-византијском стилу. Иако на невеликом простору, он је успео да одслика комплетан циклус православних празника а такође и да илуструје Христов пут по мукама. Насликао је и велики број мученика и испосника. Манастир је јединствен драгуљ православних фресака, икона и сликарства (идентичних са онима из Свете Горе, Студенице и манастира Мораче), који је и поред низа невоља које су га кроз вијекове сналазиле, ипак највећи број њих је сачувао.
Један од важнијих разлога за посјету овом старом манастиру, између осталих је божанствено сликарство, са бојама идентичним са бојама осталих средњовјековних српских манастира.
И један Гатачки игуман Исаија Шојић дао је други највећи допринос у сређивању манастира покривањем каменим плочама и изградњом низа помоћних објеката. Манастирски монаси су веома заслужни за ширење Херцеговачког устанка 1852-1862, који је у сарадњи са њима подигао Лука Вукаловић а касније наставио Мићо Љубибратић.
Највећи допринос што су сачувани подаци о историји овог вриједног прастарог православног здања, осим монаха припадају историчару Владимиру Ћоровићу, Јоаникију Памучини (у овом манастиру је рукоположен за јеромонаха) историчарки умјетности и византологу Аники Сковран и посебно архитекти Милијани Окиљ, која je објавила књигу о њему.
Био би грех не поменути садашњег монаха Василија, који обнавља манастир и који је својим молитвама и светачким понашањем већ задобио велики углед и поштовање у нашем народу у Херцеговини.
Прича о манастиру Завала је неиспричана прича о вјечитом падању и поновном уздизању.
Смисао овог текста је да заинтригира што више Херцеговаца да посјете ову стару херцеговачку светињу сада у Федерацији, али и да постави питање о бесмисленој граници Републике Српске са Федерацијом на овом дијелу Попова поља. Зар она не би могла договорно да се помјери пар стотина метара, због светиње старе десетак вијекова?
Али то је посао за херцеговачке политичаре и Међународну заједницу. Та граница је иначе бесмислена на читавој територији лијево од ријеке Неретве, која је природна граница католичанства и православља, јер су у другом свјетском рату ови први извршили дивљи и тотални холокауст над овим другим а у последњем рату протјерали оно мало народа што је преостало. Све због ширења католичке вјере на исток и к’о бајаги потребног залеђа Дубровнику. На жалост, они се данас још и поносе са тиме.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
