Oве године на Велику Госпојину навршило се 150 година од сабора у невесињском Биограду на коме је донесена одлука о дизању устанка у Херцеговини.
О значају Невесињске пушке своју ријеч рећи ће историчари, док писци и пјесници имају слободу да на свој начин обраде ову тему.
Портал Слободна Херцеговина има велику част да поводом овог значајног јубилеја објави серијал текстова из пера нашег гласовитог писца Бора Граховца.
Ријеч је о одломцима из ауторовог романа „Лукавачки кланац“ који су преточени у шеснаест кратких прича. Граховцу је за роман „Лукавачки кланац“ 2014. године додијељена „Златна сова“, једна од најзначајнијих књижевних награда која се додјељује у Републици Српској.
Тек што је касно октобарско сунце свело на један лакат иза Великог Волујака, на Точилу пуче пушка и проломи се глас младог момчета које је пут Лукавца, на живу прешу, преко Рогача, оправио зоводоски кнез Михајло Гутић.
– Оооо, Николаааа!
– Којаааа је невољаааа?! Одговори му глас из Чесме.
– Јован је диго устанак! Мијајло зове све Лукавчане да одма под пушкама дођете у Враникуће.
– Шта је диго?! Узочес га диго! Ко му је то реко?! По јаду се знао! изненађен одговори му Никола Дукичић.
Ван свих договора и свих планова, док је делегација коју су са свадбе послали на Цетиње још била на путу, Јован Гутић, стари хајдук и несмирена душа, поклао се са турским заптијама који су дошли у Враникуће да га ухапсе јер су, преко чобана Милоша Кешеља, сазнали да је у првој депутацији био на Цетињу и да је с књазом разговарао о устанку.
– Миајло ви поручује да склоните народ у збјегове и да одма поитате пут Зовог Дола! Навалиће Турци из Касабе и све нас сажећ! Издиктира момче поруку и хитро се врати назад.
Никола нареди да му се оседла коњ. Дозва Митра и Ђура и нареди им да Дрека оставе код куће, да са женама и дјецом гони ајван у Ободину, а да свих осталих петнаест пушака, колико његова кућа броји, с њим крене пут Зовог Дола. Ђуро пође с њим, путем преко Вујевина, док се Митар с Горнесељском четом, која се на брзину искупи, као да је чекала овај позив и овај поклич, даде присојем, да штити коџобашу и све који иду с њим, уколико би се у кањону Гроца сукобили с Турцима.
Јахао је стари коџобаша на челу свога братства младих и тек стасалих момака, жељних крви и освете и јуначких дјела за каква су од старијих чули, уз питому даворију древних гусала. Мушка снага и узаврела крв нијесу им дали мира па су кликтали, подврискивали, пјевали и пушке истурали. „Овако устанци почињу“, примијети тужни старац. „А како завршавају? Знаће они, ако им Бог да живота и јуначке среће да их преживе“.
Спуштајући се низ Гаћинов гај према Удбини, Никола чу буку волова, звекет чактара, блејање коза и оваца, рику крава и плач дјеце. Крда стоке и буљуци жена и дјеце излазили су једним трагом из Гроца, а другим преко Плани и бјежали према Лукавцу и Лукавачком кланцу, да су ближе Црној Гори и слободарском уточишту у коме се надају да ће наћи спас. У Удбини га сретоше Ивезића жене. Моле и куме, плачу и преклињу:
– Не дај, коџобашо, Бог ти Свети Јован, да нас Турци покољу!
– Не дам. Не дам. Док је овије нашије витезова и соколова Турчин неће проћи. Окрену се и показа руком на момке који су за њим ишли и којима се придружило још десетине момака из Доњег поља, Југовића и Кљена. Међу њима су били и млади коџобаша Илија Стевановић и брат му Кико који су разгонили стоку с пута и пожуривали устанике да се брже крећу напријед. У овом читавом и неочекиваном кошмару Николу обузе лагани плам среће и задовољства и би му изузетно драго што више није коџобаша.
У Враникућама их дочека силна војска, слабо наоружана, али храбра и полетна, којој ни Цариград не би остао непокорен, а не неки јузбаша који је са заптијама утекао пут Касабе.
– Шта учинисте Мијајло, ја те Богом кумим?! Бијесан због прекршеног договора, који су на свадби учинили, љутито упита Никола.
– Милошеви чобани испричали турским агентима који су, преобучени у црногорску робу, наишли преко Студенаца и питали их иде ли ко у Црну Гору да и они с њим пођу. А ђеца ко ђеца, рекла да је недавно био Јован Гутић и да ће се, како су чули, ускоро дићи устанак.
– Па је ли то Милош причо пред ђецом шта је с Господаром разговаро?
– Изгледа да јес. Михајло слеже раменима и забринуто уздахну.
– Нећемо ми ни у какву срећу. Док се пред женама и пред ђецом препричавају разговори који се воде са владаром једне државе. Хукну Никола и сјаша с коња.
– А ђе је Јован? Поново упита пошто сједе на неку пањину.
– Утеко је у Глог. Потврди му Михајло оно што је он већ знао или је претпостављао.
– Он утеко у планину а нама оставио народ. Боже мој? Из њега хајдучија никада неће изаћи. Отишао да брани планину! Је ли?! Мало се поподиже и оштро постави питање свим присутним главарима који су се искупили од Зовог Дола, Биограда, Трусине, Бежђиђа, Дрежња и Лукавца: Шта ће нам земља ако нам Турци покољу народ?!
– Неће га поклат! Ми ћемо га бранити! Углас више њих одговори, кивни на Николине ријечи и пријекоре.
– Хоћемо га бранити. Нећемо га упуштати, што се наше снаге и оружја тиче, али ће нејач погинути од студени по планинама. Ово су касна јесења доба. Зима је напријед. Отвори им видике пред којима спласну ратоборно расположење.
– Тако је. Сложи се кнез Михајло.
Сјутрадан, 27. октобра, након цјелоноћног вијећања и препирања које је понекад прелазило и у отворену свађу, главари се у Михајловој кући договорише да пошаљу трећу делегацију на Цетиње која ће упознати књаза шта се догодило. Молили су Николу да он, пошто лично позна Господара, пође и да га, као вјешт дипломата и искусан преговарач, упозна са стањем у каквом се нашао народ у Невесињу. Он то одби, правдајући се теретом година које су га притисле и тешким путем, дугим два конака.
-Ја људи нијесам за туђе куће и за дуга пута. Мени је то далеко, али ће поћи мој најмлађи брат Томо и све потанко испричати Господару. Његова ријеч код Господара значиће исто што и моја.
Са његовим приједлогом сви се сложише и изабраше Тривка Грубачића да с Томом Граховцем иде на Цетиње. Они пожурише, брзо се спремише, и без чекања умакоше преко Лукавачког кланца.
Главари су се још дуго договарали и у перо младог попа Риста Гаћиновића диктирали жалбу на турске зулуме коју ће оправити мостарском мутесарифу Хусеин-паши. Једни су говорили: „Пиши овако“. Други: „Пиши онако“. Трећи би нешто да кажу, али не знају шта. Да је ријеч стржева греда они би је дограбили и сву у парампарчад смрвили. Али је ријеч мало тежа и компликованија, па не знају како да је кажу и како да је уобличе. На крају многи одусташе од писане ријечи, уз повике и псовке. У љутњи, због заметљивих и бираних ријечи које главари хоће да напишу, повлачећи јатагане и истурајући пушке говорили су: „Ја би њему реко! Знао би он Бога свога, само да ми се на очи појави. Знао би он шта би ја њему реко“!
Пошто саставише мазар кнез Михајло замоли Николу:
– Кумим те великијем и јединијем Богом, узми овај мазар и понеси га ти лично у Мостар. Пошто добро стојиш са обојицом паша, додај још понешто, онако како оно ти знаш, и свим силама ради да нам опросте и да нам дозволе да вратимо народ кућама.
Без ријечи старац узе савијену жалбу, узјаха коња и оде пут Мостара.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
